Општинске новине

Страна 1408

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Значи, да је капацитет пекарница које остају и даље да раде толико велики, да могу свакодневно да баце на пијацу више од једног кила хлеба на сваког становника, рачунајући овде и децу, што је више него довољно, кад се зна да просечно, за једног становника у градовима треба дневно хлеба око У2 кгр. Из овога факта, не изводи се само закључак, да је капацитет пекарница које не треба затворити довољан, него и немогућност повећања цене хлебу. Јер, докле год стоји понуда нешто већа или равна тражњи, цене остају на истој висини. С друге стране, самим искориш-

Пекарница у Узун-Мирковој ул. 2: Стан за шегрте. ћавањем пуног капацитета своје пећи, произвођач ће имати, због већег обрта, већу зараду него што ју је имао кад је користио само један део тога капацитета. Постоји дакле могућност за појефтињавање а никако за поскупљивање хлеба. II — Кад тако ствар стоји са последицама у производњи хлеба, забрана продаје хлеба у 392 локала од 627, колико их има у Београду, не може имати никаквог неповољног ефекта, нити на цену хлеба, нити на тешкоћу у снабдевању грађана хлебом. Пекарнице и продавнице распоређене су по целом Београду. На свим местима, где произвођачи осете потребу, биће приморани да одмах отварају нове продавнице, које ће одговарати хигијенским прописима. Једини ефекат забране продаје осетиће потрошачи у неким крајевима у толико, што ће бити приморани, у место да К У П УЈУ хлеб од пекара-суседа, који и производи и продаје хлеб под таквим околностима да купцу увек може сервирати какву болест, да направе пут од 200—300 метара више, и купе чист хлеб од пекара, који ову насушну намирницу људског организма производи под повољним условима и продаје ју потрошачу чисту и здраву. Та жртва потрошача вреди сигурно користи коју ће добити затва-

рањем нехигијенских пекарница и продавница хлеба. III — Из претходног излагања види се, да затварање нехигијенских пекарница и продавница хлеба, погађа искључиво пекаре и раднике који су у њима радили. Комисија је, на основу прикупљених података, испитивала и обим овога ефекта, па је нашла, као што ће се одмах видети, да је он врло незнатан. Упуштајући се у ово питање треба одвојити продавнице од пекарница. По предлогу Комисије треба затворити, забранити производњу хлеба, у 167 пекарница везаних с продавницом и 14 пекарнпца које нису уз продавницу. У ове 181 пекарнице запослено је, поред сопственика радње, 226 радника и 100 шегрта, што чини укупно 326 запослених. Затварањем ових радњи сви ови радници неће остати без посла, јер ће друге пекарнице, чији ће се капацитет производње повећати, морати увећати и број запослених радника. Овај остатак једним делом ће напустити Београд, а једним делом ће се запослити у нова хлебарска предузећа, која ће сопственици затворених радњи сигурно одмах покушати да отворе. Исти случај ће бити и са 181 пекаром и њиховим породицама. Чак и кад би сви, и пекари и њихови радници, остали без посла, надлежни фактори не смеју бити болећиви према тако незнатном броју људи, кад је у питању здравље престоничког становништва. Поред продавница које се затварају, затварањем пећи (181) има се забранити продаја хлеба још у 240 локала, од којих су само 135 праве продавнице хлеба, док су остали локали и продавнице других продуката у којима се хлеб продаје као акцесоран артикл. Као што се види, забраном продаје у ових 240 локала били би директно погођени само 92 продавца, јер од 135 локала у којима се продаје само хлеб треба затворити 90 продавница, од којих су 83 дашчаре. Но последица овог затварања биће врло брзо ублажена самим фактом, што ће се отворити, где буде потребно, нове хигијенске продавнице. Чак и кад тога не би било, продавци хлеба, који нису пекарски радници, моћи ће се увек запослити као продавци, у другим радњама, ако су за продају по радњама способни. Из предходног излагања јасно се види да не постоји ни један озбиљан разлог против спровођења у дело предлога комисије који има за искључив циљ обезбеђење здравствених прилика у производњи и продаји хлеба.