Општинске новине

Лр. Милутин Зелић, лекар

ЛНадрилећарство и варошћа сиротиња — Оаставаћ —

ВОЗ БОЧИЦА СА МОКРАЋОМ. Нас више занима једна врста отменог и модерног надрилекарског фушераја, који под фирмом науке цвета у данашњим аустриским градовима, па је и код нас у Београду пустио корен. Предратна двојна монархија имала је законе ко.ји су сурово кажњавали надрилекарство. Данас, тамо се гледа кроз прсте једној читавој епидемији варошког надрилекарства, јер, као што смо навели, она је чвор економског благостања за читаве крајеве данашње Аустрије... Близу Граца живи модерни надрилекар Ханс Хелер, који по мокраћи болесника „познаје" сваку болест, макар и не видео свога пацијента. Зато му, железницом свакодневно и са свих страна пристижу хиљаде бочица са мокраћом, те се чак и воз, који у Хелерову резиденцију одлази, назива „флашенцуг". Овај надрилекар само по мокраћи, без сваког научног сретства: без реагенција, без бојења, без кувања мокраће, познаје просто „од ока" шта коме од власника мокраће недостаје, те свакоме обратном поштом шаље лекове: чај или прашак и др. и тако их „лечи". Он има плаћене агенте и у нашој дожави, кош су на пр. по Београду ппе неког времена скупљали мокраће лаковерних наивних болесника. У последње време ова мода лечења почиње да опада... „БОГ СТРУЈЕ И РАДИУМА", НАДРИЛЕКАРИ „РАДИОЛОЗИ". Најмодернија врста надрилекарства је ,,електризаци ја и лечење радиумом", у колико овај посао врше неуки и нестручни људи као и свакојаки шарлатани и надрилекари са дипломом или без ове. Данас је и сама реч „струја" магички идол лаковерне масе, а речи радиум, висока фреквенца, актиниум, „свећице импрегниране хелијумом", електро-радиумово дејство у циљу васкрсавања атрофичног и пропалрг ткива — и сличне „крилатице", модерни надрилекари „радиолози" искоришћују да би ла.јицима представили како они помоћу једног штапића, за два-три минута, познају и могу да излече сваку бо-

лест. Помислите само: хиљаде година чекала је медицина на једног непознатог електричног мајстора из Галспаха и његове ограничене шегрте да јој они укажу прави и најбржи пут за распознавање и лечење свих болести. Бога струје и радиума данас свуда траже и клањају му се. Траже га у дурбину (догледу) каквог перифериског надрилекара или у каквој мрачној комори са чаробном лампом, траже га у тамно-плавој соби и Цајла.јсовом буздовану, виде га у боген-лампи и апаратури са штифтовима, који су на Цајлајсов „тајанствени начин" импрегновани хелиумом(?). Другим речима, ово би готово значило да су напуњени зрацима сунца или ваздухом у коме је врло мало хелиума, анорганског састојка ваздуха. Хелиум као гас чак и не личи на радиум нити га може заменити с обзиром на употребу за лечење... После ове и сличних бесмислица које прост свет „збуњују" са успехом али га не лече, не треба се чудити ако неко од дипломираних надрилекара објави „патент" још бомбастији од Цајлајсовог. На пример да је пронашао какву трубу или „апаратуру" помоћу које може да хвата радиум из ваздуха и меша са водом те тако постиже да наша обична, чесменска, макишка вода из његове славине, тече као чиста ралиоактивна вода, која, наравно, „лечи све болести". Куда би овај проналазач доспео заједно са својим „генијалним изумом", није тешко погодити. Стојећи на терену оваквог шарлатанства и виспрених бесмислица ми бисмо брзо свели на нулу све културне и медицинске тековине, које би постале непотребне за наше доба ових отужних „радиолошких приповести из хиљаде и једне ноћи". Шта нам требају дуге, мучне и скупе студије у још скупљим зградама гимназија, факултета, клиника, института и т. д., шта ће нам болнице, здравствени домови, заводи, здравствене станице, једном речју, шта ће нам сва многострукост градске санитарне политике савремених општинских санитета, ако се за 15 дана специјализирања у Галспаху, помоћу Цајлајсовог „штапића", може постићи право чудо од ди-