Општинске новине

Д -Ј> Милослав СтоЈадиновић п-претседник Општине града БеоГрада

Поћлон г. Ђорђа Вајферта Музеју

Г. Ђорђе Вајферт, осведочени је пријатељ наше уметности као и науке у опште, што је показао лепим примерима у више случајева. Његова чувена нумизматичка збирка коју је поклонио нашем Университету и која репрезентује велику вредност била би по себи довољна да га оквалификује као једног од ретких народних добротвора и племенитих дароваоца. При томе треба нарочито истаћи да се значај оваквих поклона не треба да цени само по ужој, новчаној вредности, која је у овом конкретном случају веома велика, него и по чистини побуда којима се племенити даровалац руководи уступајући нашем народу бесплатно своју збирку коју је скупљао са великим напорима кроз више деценија. Г. Ђорђе Вајферт није престао да се интересује ни за све друге гране старина из области уметности, паје као стари Београђанин одавно осећао потребу да скупља и употпуњава збирку старих слика и објеката који се односе на прошлост наше престонице. Он је ово чинио са једном љубављу и доследношћу којом се увек одликовао у своме раду. Готово свака антикварска радња у Европи опомињана је стално од г. Вајферта, да све што има од старих слика или других предмета који се односе на Београд одмах упути њему, при чему никад није питао за трошкове који отуда проистичу. На тај начин г. Вајферт је прикупио једну лепу збирку ;многобројних слика и других објеката, чувајући их све до рата, када су му завојевачи V оној општој пљачци Државе и народа успели да отргну и однесу незнано куд неколико веома скупоцених медаља из старог Београда, који се, на жалост, не могу видети ни у једном европском музеју. Но, и поред свега, г. Вајферт успео је да значајне слике старог Београда сачува у већем броју и да их неповређене задржи у својој колекцији све до наших дана. Ову своју збирку г. Вајферт показао ми је онда кад сам издао књигу „Београд у прошлости и садашњости", поводом 500 годишњице смрти Деспота Стевана. И не само

да Је то учинио него ми Је дозволио да велики број докумената фотографишем, које сам доцније, на жалост у мањем обиму, објавио у поменутој књизи и на тај начин први пут упознао јавност са значајном збирком г. Вајферта. Дошавши на положај потпретседника Општине, а ослањајући се на осведочену предусретљивост г. Вајферта и његову пажњу према нашој књизи и науци, дозволио сам себи да упутим молбу г. Вајферту износећи му неодложну потребу уступања те збирке Општинском музеју, на чему сам у то време још у почетку живо радио. Мислио сам да ће Музеј тешко моћи да пружи својим посетиоцима све оне слике из старине које би Београд у потпуности приказивале какав је он био у прошлости, ако нам г. Вајферт не буде ставио на расположење своју богату колекцију. Морам да признам, да је јг. Вајферт одмах прихватио овај предлог, давши ми изјаву да ће ту збирку поклонити онога дана кад Општина буде основала свој Градски музеј. У вези свих осталих покушаја изјављујем да ми је нарочито дало потстрека у правцу оснивања Музеја ово племенито обећање г. Вајферта, које је он као осведочени џентлимен и испунио. Ту скоро кад сам потсетио г. Вајферта на предстојеће отварање Општинског музеја, рекао је да је у истини дошао моменат кад он сматра да целокупну своју збирку треба да преда Општини. На основу овлашћења које ми је дао, а које је гласило јасно и одређено да могу да саопштим Суду и Одбору његову одлуку, ја сам прво упознао Суд са племенитим гестом дароваоца г. Вајферта. Суд је ову ствар примио са највећим задовољством. Одмах затим учинио сам у име Суда саопштење и Одбору општинском, које гласи: Господо, ја бих имао да учиним једно саопштење чију ћете важност и сами правилно оценити. Јуче је г. претседник Општине, отварајући Библиотеку и Музеј био тумач оног општег расположења и осећаја које сви гајимо према нашој Библиотеци и књизи у опште, а нарочито према но-