Општинске новине

Стр. 266

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

40%. Просечни буџет једне радничке породице у Енглеској у процентима изгледа овако: храна 60%, стан 16%, одело и обућа 12°/о, огрев и осветлење 8°/», равно 4°/о укупно 100. У нас је ситуација обратна. На прво место долазе издаци за стан, затим за храну, а за све остале потребе остаје тек један минимални део. Овакво стање, природно, неодрживо је и оно показује сву актуелност станбеног проблема у његовој данашњој форми. Станбено питање Београда ушло је у нову фазу. Није више у питању недостатак станова, већ висока кирија која чини да се тешко одржава размера између прихода и расхода, онемогућује задовољење неопходних других потреба, а у много случајева изазива и смањење капацитета исхране. У оваквој ситуацији, коју знатно погоршава општа привредна депресија, нужна је интервенција и општине и државе. Истина задатак пред којим се стоји није ни лак ни једноставан. Али је несумњиво да се станбено питање као прворазредни социјални проблем несме даље заоштравати нити се сме запоставити. Напротив, све се мора учинити да се што брже ублажи његова оштрина. По нашем мишљењу питање би се могло почети решавати на тај начин што би се интервенцијом општине фаворизовало отварање једног, два или више акционарских друштава, која би могла прибавити веће суме капитала и приступити изградњи станова. Изгледа нам да је то једини начин на који би се могло доћи до јевтиног и повољног грађевинског и хипотекарног кредита. Када се узме у обзир да висину кирије одређује добрим процентом и рок амортизације, овај би у овом случају био знатно дужи. У истом циљу требало би нарочито подстакнути задругарску форму изградње и експлоатације станова. Кад би се пошло овим путем оштрина данашњег станбеног проблема била би у многоме ублажена, јер би градња већег броја станова аутоматски деловала на снижење закупних цена. А ове, према данашњем стању прихода и односу расхода закупнине у општем буџету трошкова живота, просечно би

требале да се сведу на половину. Цена једног стана од две собе, претсобља и кујне и других принадлежности за просечну породицу не би смела да буде већа од 700—800 динара. Претпоставимо да овај стан ужива лице са приходом од 3500 динара, онда би закупнина у укупним расходима износила око 23% или скоро */4. Нарочито би се требало постарати за обезбеђење јевтиних малих радничких станова; јер приходи ових не прелазе данас 1500 дин. месечно, а мали стан тешко се може добити и за 300 дин. При крају Радничке улице, на плацу једне банке налази се облепљено неколико страћара. Сопственик ових издаје собу по 200 динара месечно. У ствари ове собе не би се могле употребити ни за шупе. Београд није био срећан да се станбено питање рационално реши у његовом првом стадијуму, тј. у времену недостатка станова. Рекли бисмо да је добар узрок што се ово није учинило на оправдавајућој страни и 5»«ј државу и за општину. Данас је, међутим, станбени проблем ушао у нову фазу. Станова има у довољном броју али је закупнина скупа. Дакле, поставља се питање скупоће закупнине и тражи њено појевтињавање. Истиче се потреба да се закупнина сведе на такву меру, која би омогућила задовољење и осталих потреба. Снижење закупнина пре свега налажу привредни, социјални и здравствени интереси. И социјална правда тражи узимање V заштиту свег оног живља, који је читавих 10 година без протеста и устезања, са максималним напором плаћао високу ренту и брзу амортизацију. Истина, данас се протест јавља и на страни кућевласника, јер пада рента, а рок амортизације се продужује. Нема сумње, код данашњег стања ствари у праву су и закупци и кућевласници. Али се станбени проблем као социјално питање поставља на страни закупаца и висине закупнине, а не на страни кућевласника и величине ренте. Први са правом рефлектирају на јавну помоћ друштвене заједнице, државе и општине—, а други се морају Уо1епз по1епб прилалодити стварности.