Општинске новине

Стр. 288

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Поклони генерала Душана Стефановића лгузе/у Београда

Прегли смо свим силама да нашем граду чађемо његову душу. Град без музеја, то је тело без душе; наш Београд има једну грандиозну душу, али је она до пре извесног времена била развучена, одељена, делић по делић на разним ме стина. Ево дошао је тренутак кад сами његови грађани доносе делиће те велике душе и изграђује се давно очекивани градски музеј. После неоцењиве збирке г. Вајферта, дошла је још једна драгоцена збирка; збирка коју је ових дана поклонио општинском му-

Дародабац дибиз. генерал Душан Стефановић зеју дивизијски генерал г. Душан Стефановић, давно је била већ предестинирана за музеј. Генерал г. Стефановић само је очекивао дан када ће се објавити да музеј почиње да живи, па да га одмах обогати једном ванредном збирком оригиналних владалачких рукописа и нумизматике... Спречен пословима да лично присуствује отварању музеја, генерал г. Стефановић је ипак много мислио на њега и спремао му једну збирку која ће га још у првим данима оживотворити. С радошћу видимо да душа Београда почиње да се ваплоти! Није ли то подстрек и за остале његове грађане да сле-

дују примерима генерала г. Стефановића и г. Вајферта. Свуда, на разним крајевима вароши, у разним домовима налази се по један делић велике душе нашег Београда. Ево, Општина је отворила културни храм, грађани подигните у њему олтар, онолико колико то до вас стоји. Стари рукописи, фотографије на којима се виде оне чедне Београђанке с кринолином и с марамицом у једној руци а с другом руком на рамену свога мужа, све је то данас потребно музеју! Све ће то оживљавати прошлост Београда. Оружје старо, намештај, полице, ђугуми, сахани, авани у којима се туцала кафа, лопари на ко.јима су старе Београђанке месиле хлеб, све је то потребно, све је то делић онога живота старог Београда кога треба да видимо у музеју- Сви ти објекти, лепше ће изгледати у дворанама и витринама музеја, него ли разбацани по тавану или собицама. Савремена унука у тоалети по последњој моди много ће више имати задовољства ако кадифено либаде и тепелук своје бабе посматра у музеју, него да све то пропада на дну каквог ковчега окованог блехом у разним бојама, и донетог некада, давно на леђима камила с неке стране Истока у Београд . . . * Желећи да се генералу г. Стефановићу и усмено захвалимо на дарованој збирци музеју, пошли смо да га потражимо у његовом кабинету за рад. Скромна мала соба у Александровој улици, скромна као и све одаје у којима се збивају велики догађаји. Кроз ту собицу дефилују легије најхрабријих и најзаслужнијих у овој земљи. Они с Карађорђевом Звездом, и они са Југословенском Круном. Г. генерал као да је још увек на фронту: пред њим, међу листовима хартија, диплома, повеља, исписане су ратне анегдоте и подвизи — релације оних одликованих медаљама за храброст и пожртвовање. На другом крају генераловог стола, стоји једна књига огромна и дебела. У тој књизи која тако мирно лежи на томе столу а од које се генерал не одва ја, и дан дањи грми и тутњи светски рат. То је лични дневник г. генерала, писан његовом руком дан по дан, током целога рата. На тим страницама бш'у се битке у Мзчви, на Соми, на Вердену, у Галицији, на Дарданелима ... Окршаји на суву и на мору, бомбардовања, поверљиви извештаји, депеше, судбоносне одлуке, све је то унето тамо. За тако компликовану машину требало је имати много смисла, много концепције и духа. Посматрајући тако разне предмете по соби г. генерала, изнад једне фотографије снимљене на бојишту и где белгијски краљ