Општинске новине

Стр. 406

ОПШТИНСКЕ НОЈВИНЕ

рао да би могао коју хоћеш капију на шанцу отворити. Дед, сада, да те видим! Конда рече: — Хоћу, Господару. Сутра ако Бог да! И то Сава Капију. Карађорђе даде Конди до 200 људи да новеде, између којих Конда 9 својих другова издвоји. На Св. Андреју оду по магли до Дикичине куће те друштво иза камења склони (сакрије) а он са 9 другова и то: Зука, Петар Вез, Михалом, Младеном, Петком, Узун-Мирком, Стамболија, Поп-Циганин и његов Исмајил*) дођу полагано на Сава Капију. И ту Конда својом вештином и дозивајући на турском језику Смајил-буљукбашу, те овај мислећи да им се Конда враћа, капију отвори. Ови уђу и Конда први опали на Смајила и убије га, а остали навале на стражу. У том дотрчи (у исто доба) прикривено друштво, уђу унутра и пођу цркви. Но их Турци из плотуна са карауле, која беше на ћошку до басамака, дочекају. Неки изгину, неки рана допадоше. И Конда рана задоби и једна му беше тешка, јер се прескачући шанац набоде на палисаду (колац).. То је, ето, верзија која потиче од самога Конде. Она је исто толико вероватна, као и Узун-Миркова. Али је тешко одредити, за сада бар, која је од њих две ближа истини. V Излажући напред цео догађај, ми смо изложили и сав рад Карађорђев, онакав какав је стварно био. Али и о томе има другојачијих бележака. Константин Ненадовић, на нример, бележи како је Карађорђе ишао на челу трупа које су иза Конде продрле кроз Сава Капију. То тврђење је сасвим произвољно и не заслужује никакву пажњу. Писцима, од којих је Ненадовић узео овај детаљ, изгледало је да израда плана за напад и главна команда при извођењу тога плана не даје довољно славе Врховноме Вожду па су, шетајући Карађорђа с једног краја бедема на други и увлачећи га у окршај, сваки према своме укусу желели увеличати му славу. Данас, међутим, свако увиђа да то нимало није било иотребно чинити и свако зна да главни командант има своје одређене дужности и своје одређено место и да он не сме и не може бити истовремено и главни командант и обичан борац. Али се на једноме извору, који се на први поглед не слаже са излагањем у овој расправи, морамо мало задржати. Анта Протић, ађутант војводе Вујице Вуличевића, команданта деснокрилне колоне, саопштавајући у својој „Повесници" о рас-

*) Ја ово преписујем са преписа рукописа поч. Јоце Кондића, који препис није потпуно тачан зато што га је преписнвач рђаво читао. Отуда пе, свакако, н међу овим именима бнти неке коректуре, када до оригиналног дела рукописа будем дошао.

пореду трупа за напад, вели како је Карађорђе пошао „сам собом на Варош капију". И ако је Протић врло поуздан, ово му трвђење није тачно, али неће бити ни измишљено. Да Карађорђе није командовао колоном која је нападала Варош капију, каже нам и Петар Јокић, који је, као старешина Вождове гарде, боље могао и морао знати шта је тада Вожд радио. Али и један детаљ, који сам Протић саопштава, приказује Карађорђа у улози главнога команданта. Јер Протић каже: „У том дође шести час и налог од Карађорђа да је време да се полази". И други један детаљ, код Јокића, показује да је Карађорђе за време напада био главни командант и на месту које та команда изискује. Тај детаљ то је оно место где Јокић описује како му је дошао ордонанс од Карађорђа (Тодор Чупић) са заповешћу да гарду извуче из борбе. Јокић још вели: „Кад ја стигох Господару, а од Варош Капије чује се како Милосав Чамџија из Борка пева .. ." Јасно је из ове реченице да Карађорђе, ако би командовао трупама пред Варош Капијом, не би могао бити на Таш-мајдану. Али је и Прогић несумњиво морао видети Карађорђа на Варош Капији и отуда закључити да је он командовао колоном која је ту нападала. Ако се сетимо пораза Вујичиног на Видин-Капији, због чега се он са својим трупама морао у свануће, 30. новембра, пребацити са десног крила на Варош-Капију, биће нам одмах јасно од куда код Протића ова забелешка. Карађорђе је, с обзиром на развој борбе, свакако, у зору 30. новембра, преместио свој штаб (своје место) на Варош Каиију. Јер у свануће и током целога дана 30. новембра централни положај за нападаче био је на Варош-Капији, одакле се улазило у варош и продирало у њу, вршило постепено освајање. Због такве ситуације на бојишту, врховни командант је доиста имао потребу да се примакне ближе томе центру догађаја. Отуда је Протић, када је са Вујичиним трупама пролазио кроз Варош-Капију, могао ту видети и Карађорђа и мислити да је он ту био командант нападне колоне. Али има још једна чињеница која нама даје за право. По ондашњем уобичајеном правилу, војском једне нахије командовао је њен војвода. Карађорђева је била Јасеничка Нахија и он је обично њене војнике водио са собом, али су у то доба том војском непосредно командовали час Младен Миловановић, час Вуле Илић-Коларац или који мање знатни кнез. Осим тога Карађорђе је имао и своју гарду (око 60 до 80 људи). У распореду трупа за напад видели смо, међуитм, да су и Јасеничани (војска Јасеничке Нахије) и Карађорђева Гарда били стављени у центар, под команду Васе Чарапића.