Општинске новине

Културнахроника: Проф. Петар Крстић

Концерт Аћадемсћог певачког друштва „Обилић" посвећен дедииа Ангона Брућнера 23 и 28 фебруара 1931 год.

Београдско академско пе«ачко друштво „Обилић" на Университету у Београду од дана оснивања (1884) гаји националну хорску песму светску и црквену. Са њом се кретало на концертна путовања по отаџбини у циљу буђења националне свести и по иностранству да нашу песму прикаже страним народима. Одвојено од овог овако идеално схваћеног националног задатка, омладина окупљена у „Обилићу" осећајући у себи способности, поуздања, замаха и младалачке снаге поставља себи н теже музичке задатке, но што је то хорска песма. У тежњи за концертима великог стила, са солима, хором и оркестром, „Обилић" одабира из стране музичке литературе концергна дела од утврђене музичке вредности, па их са концертног подиума изводи пред престоничком публиком онако, како може најбоље да их спреми. Тако је „Обилић" 1926 извео Крунидбену Мису од Моцарта, а затим 1928 Хонегеров симфонијски псалм Краља Давида. У овој музичкој сезони приредио је „Обилић" опет један музички подвиг, и пред пуном двораном Народног позоришта код Кнежевог споменика извео је два дела Антона Брукнера, његову мису де-мол и Те Деум (благодарење •—- Тебе Бога хвалим!). Антон Брукнер (1824—1896) је пореклом Аустријзнац и аустријски, управо бечки композитор. Син сеоског учитеља, добио је од оца прву наставу из музике, па се затим самоучки усавршавао у музици, да једног дана постане изврстан органиста и композитор. Са тим својим уметничким особинама буде Брукнер после смрти Симона Сехтера поставл^ен на његово место за дворског органисту и професора за оргуље, науку о хармонији, контрапункт и композицију на консерваториуму у Бечу, а 1875 још и за лектора за му зику на бечком университету, који га 1 'е 1891 изабрао за Д-р рћП. ћопопз сац?а. Године 1892 био је пензионисан. Брукнер је био репродуктиван и продуктиван уметник. Као репродуктиван уметник он је био органиста виртуозне технике, али истовремено и импровизатор коме није било равна. Као органиста пропутовао је Немачку, Енглеску и Француску дајући концерте и стекао је светску славу. Као композитор

Брукнер је тек у својој педесетој години запажен, а тек у шездесетој стекао композиторску славу. Васпитан у класичном стилу Јохана Себастијана Баха и у католичкој црквеној музици, те му је оргуљски стил био друга природа, Брукнер је имао два музичка сунца, два узора у које је гледао. Један је био Бетовен, највећи музички геније свих времена, који се најпотпуније изразио кроз своје симфоније. Други је био Рихард Вагнер, велики реформатор, генијалан творац музичке драме. Пришавши покрету новоромантичара, одушевљен присталица Вагнеровог дела и стила, он је и сам последњих деценија деветнаестог столећа у Бечу важио као први апостол Вагнеријанства. Противници Вагнеровог дела и стила у Бечу са професором музикологије Едуардом Ханзликом на челу поставили су Брукнеру на супрот Јоханеса Брамса симфоничара класичне симфонијске линије, чистијег симфонијског стила. Борба је била огорчена. Она се свршавала на штету Брукнерову, у корист Брамсову. Зато је Брукнер за живота тешко продирао. Зато је и умро, а није чуо своју пету и девету симфонију. Брукнер као човек био је скроман, повучен и детињасто наиван. Одрастао и васпитан у селу, Брукнер је био без ширег општег образовања, и што је за њега карактеристично, њега ништа друго није ни занимало сем музике, зато је целог живота и био на страни средине у којој је живео. За њега су посто.јале свега две ствари: музика и религија. Био је необично религиозан, али је његова религија била до крајности наивна, опа се сводила на оно, што је кзо дете чуо и научио од свога учитеља у школи. Брукнер није написао велики број дела, али су му дела монументална. Он је поглавито симфоничар и црквени композитор. Ослањајући се на стил новоромантичара и његове су композиције прожете тим стилом. И у црквену и у световну музику унео је нове елементе и по томе спада међу оне великане, који дишу и пишу својим индивидуалним стилом. Сем девет симфонија, .једног гудачког квинтета, једног Псалма и Реквијема, написао је још за цркву три мисе и Те с1еит.