Општинске новине

Слободан Ж. Видаковић, |№ферент ја штампу Општ. града Београда

Комунални чиновник — Кроз споје сталешке организације удружења оиштинских с л ужбеника морају изј радити што бол>и, стручиији и спосо&иији кадар самоупратаог осооља

Ратови су човечанство бацили за сто година уназад. Тако бар мисле једни. Други онет верују да су ратови баш овим привредним пертурбацијама и незапамћеним хаосом у економским односима — гурнули човечанство за сто година унапред! Може још да буде спорно ко је од њих у праву, али није ни мало спорно, да су ратови изазвали у најјачем степену сталешка удруживања и збијања професионалних групација у све јаче економске заједнице. Тај процес појачан је још већма овом страховитом привредном депресијом, најјачом за ових десет година у назад, од које страдају сви континенти од Европе до Аустралије! Баш ова материјална криза, која из дана у дан добива све заоштреније облике, чини живот и појединаца, нарочито економски малог човека, толико немоћним и толико слабим у борби, да га та његова немоћ пред Молохом релативне беде гони у јаче, снажније и отпорније сталешке фаланге! Тај процес осећа се и у нас последњих дана врло снажно! Пре ратова, сем еснафских организација постајала су у Београду и Србији само неколика хумана друштва, безазлена у својим оријентацијама, и већином основана у циљу да помажу, лече и сахрањују своје сиротне болесне чланове. Тек после великих искустава и великих разочарења, која нам је донео са собом хаос данашњице, отпочела су груписања на широј линији, на снажнијем и дужем фронту... Та тенденција осетила се последњих дана природно и код удружења београдских општинских службеника. Њихово удружење, које је основано још пре 20 година, има чисто хумани карактер, заснован на улозима и поклонима добрих људи. Зато се све састојало у једној хумано-сентименталној акцији: оној и онаквој, коју је добри Јанко Веселиновић назвао од срца срцу! Међутим, при данашњим економским односима и под све

тежим притиском привредне депресије стари, патријархални односи ишчезавају све брже, и место ранијих организација, заснованих на лепим али сентименталним покличима, долазе нове организације, реалне, са позитивним основима и тачно прецизираним финансиским програмом. Оне су много мање романтичне него оне старе, али и много позитивни.је и способнкје за животну борбу. Врло су наивна схватања Удружења београдских општинских службеника. То се већ и на први поглед види из њихових старих правила. Ту су и циљ и средства скучена и недовољна. Морални циљ удружења нејасно је оцртан, али колико се може да назре он би требао да буде у буђењу љубави према служби и у буђењу солидарности код општинског чиновништва. Материјални је циљ још оскуднији — најскромнији, у ствари чак и бедан у помагању чланова у случају болести и смрти. У овом другом делу оно огромно потсећа на циљеве оних старих укопних друштава, са којима је деветнаести век тако много обиловао. Средства су још наивнија: приходи од улога и приходи од концерата... отуда је и дошло, као неизбежна последица, да болесници добијају од друштва само по пет динара на име дневне помоћи за живот и лечење и то за време петнаестодневног боловања. После — чак ни то!... Били су бедни материјални извори, па, природно, и бедне материјалне помоћи!... Већ из нових пројеката, поднетих од појединих група млађих чланова Удружења, као и из самих стремљења нове управе Удружења (под претседништвом арх. Миленковића) осећа се — и ако не до краја снажно и конзеквентно — нов дух времена. У њима се већ покушава да се стара организација ггостави на новиЈе, модерније и чисто сталешке основе. То су несумњиво похвални по-