Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 507

Приређивачи изложбе хтели су неколико ствари. Пре свега да пруже зиачајна савремена имена и дела, затим да не изостане ни један важан беочуг у ланцу. Тако се види са великом очигледношћу цео низ покушаја, покрета и напора који су сродни и остају у вези. Мора се одати безусловно признање редитељу г. Куну који је са савршенсгвом заната и непогрешношћу ока из бескрајне поворке дела одабрао баш она која су битна и која, у исти мах, сабрана дају утисак органске целине. Био је то големи рад постројити дела тако да се без по муке добије јасан преглед читаве историје немачких уметничких настојања. Три велика импресиониста: Слефогт, Либерман и Коринт заступљени су сјајно. Од њих се добија утисак (уз разне личне ниансе) високог заната, сигурног осећаја, зналачке

дисциплине и најзад изванредне уметничке искрености. Очи се тешко одвајају од зида који им је намењен. Очи се некако слатко навикавају на њихов узбудљиви поредак у снази утисака, у јачини стваралаштва, у необично сигурној линији која, и када анализује, још увек подвлачи. Велики вајар Барлах заступљен је са моћним пластикама и са племенитим цртежима. Он се везује, као огромни дуб шумски, корењем свога стваралаштва и за древну мистику немачку, строгу и крепку, и за Русију једну екстатичну и боготражилачку, и за човечанство цело, трепетно и суморно. Заступљени су толики правци и преливи, толики прелази и сенчења између два уметничка појма и две животне интуиције! Ту је Кете Колвиц, која саосећа са пониженима и од њихове беде и болова, грчева и јаука тка узбудљиве плаштанице човечан-

скога јада. И све то служи уметности, — као да је сва неисказана саблазан и горчина братоубилачких ратова и бесмислених покоља ипак добила неки смисао: да се овековечи на платну и хартији, ритмом згрчених удова и страсних, замуклих проклестава. Ту је Георге Грос, неумољиви цртач који челичним очима испитује сумануту вреву велеградских улица, хвата у њима неке чудне и безизразне појединце, као на ласо, вуче их к себи и баца их на хартију: мутне, нескладне и осакаћене од бесмислености егзистенције. Шга је учинио од људи тих јадних! Прибио их као лепгире на чиоду свог горког и леденог талента: они се копрцају беспомоћно и туробно, и не умеју чак ни да завриште, да зајаучу. Ту је ненадмашни Клее који замишља око себе хаос ситних потеза и линија, загле-

да се дубље и види како те линије одједном почињу да живе тамним и невидовним животом звериња и буба, гамижућих лукова и недовршених ликова. Треба спомињати: бојадишућег Нолдеа, са соковима крепким, растворима љутим и жарким; старог Ролфса коме се пред гробом отворио свет великих боја и вечите игре њихове —• да га награди за давно и истрајно тражење. И толике друге: Франца Марка, дивног и фантастичног, чији се шарени коњи шетају кроз свет боја са сигурношћу неописаном као да друге стварности уопште не може бити; Кокошку који је ухватио нови склад у лицима и чија се формула стално мења да би у себе унела сву разноликост одлучних људских црта које би без уметника одлетеле у случајност штимунга. Пехштајн је несумњиви мајстор који је сам себи ускратио право да се игра; Хофер