Општинске новине

Др. Миодраг Врачевић, директор антитуберкулозног диспансера

Десет година рада на сузбијању туберкулозе у Њеограду

У Француској и Белгији су још почетком овога столећа славии Калмет и Малвоз почели борбу против туберкулозе, тако да смо и ми по угледу на ове земље отпочели оснивати установе за ову борбу, са циљем да обавештавају народ и у исто време да га лече. На тај начин се дошло на оснивање првог антитуберкулозног диспансера у Београду, који је био и први диспансер у држави. Његово оснивање пада 21. јануара 1921 године. У почетку, смештен у једној по спољашности неугледној дрвеној бараци на Зеленом Венцу, диспансер је у тишини али са пуним еланом отпочео свој рад, стекавши у брзо међу санитетским установама угледан и завидан положај а међу Београђанима велику популарност. Својим радом диспансер је себи крчио пут а београдској сиротињи доносио користи, учећи је и упућујући у борби против туберкулозе. У почетку са минималним материјалним средствима, диспансер се постепено снабдевао из својих кредита и попуњавао сво.је потребе у лекарском погледу, а доцније, нарочито захваљујући помоћи Београдске општине, диспансер се све више снабдевао и данас представља једну лепо опремљену комплетну санитетску установу за дијагностику и терапију као и за профплаксу туберкулозе. Захваљујући Београдској општини и њеној сталној помоћи, диспансер се могао снабдети и Рентгеновим апаратом, који му је олакшао и употпунио рад, омогућавајући му и лечење плућне туберкулозе вештачким пнеумотораксом. Помоћу својих скромних средстава диспансер је успевао да годинама развија своју хуману мисију међу сиротињом. Колико је сиротних болесничких домова добило пљуваонице и термометре, колико је слабуњаве београдске деце диспансер упутио на море или у шуму, колико је болесника добило поред стручних савета још и лекова, ггостељних ствари и т. д. Диспансер је сво-

јим радом привукао себи велики број болесника, наклоњених туберкулози и слабуњавих, тако, да он има своје штићенике у свим слојевима београдског грађанства. Како Београд стоји у погледу туберкулозе и какве је користи видео од овог диспансера најбоље ће нам показати једна статистика из десетогодишњег рада престоничког диспансера. Целокупни рад диспансера можемо поделити у два дела: у чисто медицински и соци.јални део. За медицински —• лекарски рад, диспансер је скоро стално имао на расположењу свега два лекара, а само у краћим периодима имао је и трећег. Медицински део рада састојао се у прегледима и лечењу болесника свим до сада признатим научним методама у фтизеотерапији, као и у упутствима и саветовању у погледу личне и домаће профилаксе болесника. Социјални део рада диспансерова састојао се у социјалној анкети, у испитивању и студирању целог живота, стана и околине болесника. За ту сврху диспансер је имао своје сестре походиље, које годинама врше свој тежак позив обилазећи болесничке станове. Дужност је ових сестара била, да и поред помагања лекарима посећују болеснике и информишу лекаре о хигијенским прилкама станова, о потреби изолације болесника, о потреби интервенисања код власти и хуманих друштава ради помоћи болесницима, као и о профилактичним мерама, које би у појединим случајевима требало предузимати ради заштите болесника или околине или ради сузбијања болести у појединим домовима. За овај социјални рад диспансер је имао обично три сестре на расположењу, које су, поделивши Београд на три реона, свака у свом реону беспрекорно и са пуно пожртвовања вршиле своју тешку, хуману службу. Ма да материјално слабо награђене, оне су своју дужност вршиле тако, да им се морамо дивити! У последње време Београдска општина нам је ставила на расположење још једну