Општинске новине

Уметничка жроника:

Б. Војиновић-Пеликав, сликар Кроз атеље/е београдских сликара

1 СТЕПАН КОЛЕСНИКОВ Кад је чувени француски сликар Кормон, творац наше секције у Ратном Пантеону у Паризу прошле јесени обилазио Јужну Србију, откривајући мистику и чар архитектуре Св. Богородице у Охриду, рекао нам је у једном разговору: „После рата српски народ је показао брз напредак у свима гранама свога живота, само жалим што је од рата до данас место у историји српске уметности остало празно!..." Да ли је овај француз имао право? Ја мислим да јесте! Од рата па на овамо, приређиване су изложбе; оне се приређују и даље. Све те изложбе мање, више, добро су нам познате. Па баш зато што су нам познате и намеће нам се овакво питање: видесмо ли ми на тим изложбама ма које сликарско дело које би значило догађај? Не! За десет година па на овамо београдски сликари испуњавали су сале мање више само сликама које су нам већ и досадиле а то су „акт" и „натирморт", а с тим се радовима не испуњује празнина у једној епохи старије уметности ма ког културног народа; не, ти су радови давно требали да остану по рафовима школа и академија. Унутарњи живот београдских сликара очајно је празан; док сликари других народа прелазе континенте ради искристалисовања своје уметности, дотле је нашим сликарима врло тешко да се покрену до непосредне околине Београда. За ово нам је најбољи доказ скорашња изложба у павиљону „Цвијете Зузорић" која је имала за циљ да прикаже Југославију у слици... Није ли то разлог да су изложбе слабо посећене? Има нечега што Београђане директно одводи од изложбених дворана! Нису ли они већ сити „актова", зембила с воћем, вазни с цвећем и апокалиптичких жена предебелих ногу и километарских вратова које савремени критичари толико налазе „аи §ои1", за које стари један београдски књижевник духовито рече: „да ми је само пет минута да привенчам ово чудовиште са слике за његовог аутора, па да га онда питам за мишљење!"

Не, заиста, у животу београдских сликара треба отворити све прозоре, добро проветрити и тек онда надати се нечему бољем. Овако, ми ћемо само тапкати у месту; дужност је савесних критичара да на то први укажу. На жалост, таквих је мало код нас и рбих неколико или неће или не смеју. Док, међутим, много су слободнији критичари ко-

Ст. Колесников: Риболођ на Дунабу

ји ни сами не знају шта хоће, и у размаку од месец дана у стању су да по три пута демантују себе. Кад они набрајају дела, наших поратних сликара чују се само „актови", „полуактови" и „натирморти" јер осим тога беОградски сликари готово ништа више и не изнесу на изложбу, а кад треба да нам ти критичари изнесу сликареве концепције за даље радове, они онда помињу Рим, Париз, Минхен, Флоренцију, места куда је уметник студирао уместо да место тих имена стоје друкчија имена, имена његових сликарских дела која би му дала право да се назове уметником и националним ствараоцем. Овако по1еп8-Уо1епб испада критиковани уметник као један обичан путнички кофер изнутра празан, али за-