Општинске новине

Стр. 689

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ђанина била развила дуга, па чак и прилично жучна полемика 2 ). Међутим како ни г. Жујевић није изрично порицао закључке Д-р Јовановића, већ се углавном задржао на критици његових научних метода, нема разлога, да се ти закључци сасвим одбаце. Трећи наш палеонтолог г. Нико Жупанић, не одбацује претпоставке Д-р Јовановића, али сматра да су за његова тврђења потребни и други докази. Он мисли, да су антички слон и његов савременик дилувијални Београђанин могли живети у геолошком раздобљу друге и интерглациалне периоде, до мустерианског доба, а вероватно и у трећој интерглациалној епоси. Даље каже, како није искључена ни могућност, да је београдски дилувијални човек био савременик дилувијалцу, чија су насеља откривена у Крапини у Хрватској. На крају закључује, да је тај први Београђанин морао припадати неандерталској раси :) ). Из свега тога може се извући неколико вероватних закључака. Још у првим временима после повлачења језерске воде, на територији Београда или негде у његовој близини, живео је човек палеолитске епохе, то јест епохе када су људи знали само за најпримитивније алатке од грубо кресаног камена. И Д-р Ђ. П. Јовановић и г. Нико Жупанић стављају трагове тога првог Београђанина у шелско, најраније доба палеолита, названо тако по налазишту Шелу у Француској. Људи тих времена, по начину свога живота, били су још на најнижем ступњу. Од оружја знали су само за најједноставније отесано комађе кремена. О скровиштима и оделу нису се вероватно много бринули, јер је клима у њихово време била топла и у нашим крајевима. Хранили су се од лова и риболова и проводили живот лутајући крај река, сигурно ради рибе, јер су им остатци свуда налажени у речним наносима, па се због тога називају и дилувијалним људима. Они су, изгледа, знали за ватру, а неки од њих били су и људождери. Наш први Београђанин, каже г. Нико Жупанић, морао је у морфолошком погледу припадати неандерталској раси. И зато, ако га упоредимо са Неандерталцем, можемо га отприлике замислити како је изгледао. Неандерталац је имао необичну и изванредно животињску главу. Спљоштена лобања завршавала му се спреда забаченим челом, са јако развијеним обрвним луцима. Затиљак му је био као пригњечен одозго на ниже. г ) Јован Жујовић: Палеонтологија д-р Ђ. П. -Јовановића, Београд 1893; „Д-р Ђ. П. Јовановића прилози за палеонтрополотију српских земаља". Д-р Ђ. П. Јоваловић: „Одговори на критику Јована Жујевића." 3 ) Народна Енциклопедија: Палеонтологија.

Лице је имао врло широко, са испалим вилицама и грубо исклесано, очне дупље врло велике, нос широк. Неандерталска раса била је инфериорна свима данашњим људским расама. Имала је многе особине, које се виђају код неких мајмуна. При упоређивању лобање Неандерталца са лобањом модерног човека, утврђено је, да се она налази по облику између лобање данашњег човека и лобање шимпанза. Неандерталци су, поред тога, били веома снажни и трапави људи. Нису били виши од метар и по, а према извесним знацима, могло би се закључити да нису ни ишли сасвим усправно. Ето, томе Неандерталцу, био је, изгледа, сличан најстарији Београђанин, чије су

Пример грнчарије из Винче: дело&и од две ђазе

кости нађене у дну Скадарлшр. 1-^олико нас векова од њега растављају? г. Жупанић каже, како није искључена могућност, да је он био савременик крапинском човеку. А од Крапинца, по најкомпетентнијим мишљењима, раставља нас неколико десетина хиљада година. Тридесет хиљада година, отприлике, каже г. Горјанић, који је открио налазиште у Крапини. Нажалост, да би се о постојању и животу тога далеког претка могло говорити са сигурношћу, онако како се може говорити о Крапинцу, на пример, потребно је да се учине и друга открића, сем онога, које је учинио Д-р Јовановић. Њих до сада није било, али није искључена могућност, да нам радови модерног Београда, негде под дебелим наносом глине, открију тајну тих најранијих становника наше вароши. БЕОГРАД У ДОБА ГЛАЧАНОГ КАМЕНА И МЕТАЛА Много је хиљада година прошло док су људи изашли из тих најпримитивнијих Вре-