Општинске новине

Сима Пандуровић, КЊИЖевник

[Култура и чистота

У „недељи здравља и чистоте" коју је београдска општина приредила у интересу свога грађанства, није рђаво сетити се да чување здравља и одржавање чистоге иду упоредо са неговањем културног живота друштва и појединца. Шта више, цео свет, можда мало неодређено, али тачно, тако и осећа, сматрајући да је чистота главна одлика, атрибут културнога живота, каткада чак и сама култура — друго име за једну исту ствар. Отуда ће се у критици културнога стања једне средине прва замерка дотицати степена чистоте која у њој влада; и обрнуто прва похвала једнога друштва поћи ће са исте тачке гледишта. Нико, свакако, није чуо да је ма ко паметан и озбиљан тврдио да су Швајцарска, Скандинавија, Холандија, Немачка, Француска или Енглеска, некултурне земље. И ако, иначе, у степену културе њихових народа има знатне разлике, људи су видели и запамтили да су њихови домови, ресторани, паркови, затвори, њихове канцеларије, болнице, улице, железнице и њихова превозна средства чисти, и зато се они третирају као културни народи и културне земље. На жалост, и сасвим ебратно, ми смо ретко имали част да чујемо похвале о степену културнога живота у Турској, Индији, Русији, Румунији, Бугарској и сличним. Ма да у овим источним земљама има доказа и манифестација високог културног живота, ипак се Исток, — обухватајући све те земље и народе —• по општем, популарном мишљењу, налази на нижем степену културе од Запада. То мишљење, као сва популарна, раширена мишљења, није у целини тачно. Па ипак, оно садржи један део истине. А истина је од прилике у овоме. Култура није прост него сложен, чак и врло сложен појем. Зато се каткад и специјално говори о спољашњој и унутрашњој култури, о култури тела и култури душе, —• кад је реч о појединцу; о материјалној и духовној култури разних средина и разних народа; о индивидуалној и социјалној култури једнога времена или једне расе. Очевидно да се те ствари, и ако у вези и сталноме односу, не смеју мешати и узајамно

замењивати. Према томе, ако културне тенденције, сталне и опште у свакоме човеку и свакоме друштву, дефинишемо 1<ао тежњу за што пријатнијим и пунијим животом свакога појединца у друштвеној заједници — биће нам јасно да је први и основни услов тога пријатнијег, лепшег и пунијег живота здравље. „Здравље је највеће богатство", каже наш народ. Додуше, људи то често увиде тек онда кад своје здравље истроше. „У здравом телу је здрав дух", говорили су још стари Римљани. Ма колико старе и познате, те истине треба понављати, не само зато што су истине, него и стога што је искуство показало да је важније превентивним мерама сачувати здравље, него накнадним поправљати здравље и лечити болести. Међутим, прва међу превентивним мерама за чување здравља је чистота, чистота тела и чистота свих објеката са којима смо у додиру; једном речју, средине у којој се крећемо. Није ли онда логично и правилно закључити да је здравље услов, а чистота предуслов тога пријатнијег, лепшег, кратко: културнијег и културног живота? У осталом, правде ради, треба констатовати да вредност чистоте није никада ни стављана у питање. Људи су инстинктивно осетили да им је она потребна и корисна. И слично запажању, да је човек „животиња која се смеје", могло би се учинити још једно: да је он животиња која се умива. За разлику од других, на далеко нижем ступњу интелектуалног развитка, он је врло рано постао свесан значаја који чистота тела има у његовом животу, и постепено је уобичајио да пере лице и руке; доцније, и да се купа; најзад, да своје рубље и одело одржава у чистоти. Може се рећи да данас нема тако примитивних народа у којима сваки појединац не би био свестан да одржавањем телесне чистоте ради у своју корист. По урођеном егоизму, он тако и чини. У погледу индивидуалне чистоте и културе тела нема дакле велике, можда и никакве разлике између једног Ориенталца, Балканца или Западњака истога друштвенога ранга. Ко је улазио у кућу је-