Општинске новине

Стр. 732

ОПШТИНСкЕ НОВИНЕ

цом, кирија 250—300 динара. Станови су потпуно нехигијенски. 15) У погледу станбене беде и антихигијенских драстичних услова Јатаган-Мала и Пиштољ-Мала стоје на првом месту. Постоји одлична социјално-медицинска студија од Д-р Б. Константиновића о ЈатагаМали (Гласник Министарства Народ. Здравља 1925 г.), која је стручно обрадила станбени проблем Јатаган-Мале, где се налазе следеће констатације: 7) Зграде у Јатаган-Мали не одговарају ни најелементарнијим условима хигијене: а) у једном одељењу живе четири особе и више у 9.4% зграда; б) по броју су недовољне просторије за укућане у 37.9% зграда; в) по величини недовољна је кубатура просторија у 49.15% зграда; г) ниских одељења испод 2,70 м. има 96.6% свих одељења; д) нема довољно светлости 49.14% одељења. Аутор закључује свој рад: „С тога Јатаган-Малу треба потпуно уништити, ста-

Ругло београдских станоба

новнике раселити, очистити земљу, на којој се налази, и земљиште употребити онако како је предвиђено генералним планом Београда". Ово се сада остварује. Све што је речено у погледу Јатаган-Мале важи и за Пиштољ-Малу, која је у нешто горем стању. Опис нездравих станова могао би се знатно попунити још многим језивим сликама. Приложени списак приказује квадратуру и кирију једног броја у мору тих нехигијенских станова. Пада у очи релативно висока цена једног квадратног метра станбене површине у овим нехигијенским становима. Кубатура у овим становима пада до веома ниског степена (до 3 куб. метра).

Станбени квадрат је овде доста скуп. Ова „скупоценост" нехигијенских станова још потенцира социјалну беду, смањујући буџет на исхрану сиромашних породица. Ова парадоксална појава скупоће нездравих станова није само појава Београда, где она није толико маркантно изражена, као што је у већим градовима Европе. Социолози и хигијеничари, који су испитивали станбене прилике, тврде да је „становање у јевтиним становима скупље него у скупљим становима" (закон Швалбе-а). Неки социолози чак упоређују рђаве нездраве станове у погледу рентабилитета са мајданима злата. Станбено питање, као што видимо, није питање естетике, лепоте и конфора града, оно условљава здравствени опстанак становништва и дубоко засеца у социјално-економске интересе становништва. Због тога су органи државне и муниципалне власти тежили регулацији овога најважнијег комуналног проблема. Постоји низ покушаја за регулисање тог питања путем закона; али највећи успех и резултат који је постигнут у том правцу припада закону од 1919 год. издатом у Енглеској, где је цело то питање стављено под управу и контролу Министарства Народног Здравља. Закон је био заиста ефикасан. Широки план зидања једнога милиона домова који је био предвиђен овим законом сада је остварен. Већ 1923 год. била је извршена једна четвртина тога плана. Пример Енглеског законодавства где је грађевински план био потчињен интересима здравља, веома је поучан. Он бесумње сведочи о ефикасности и остварљивости регулације станбеног питања на хигијенској бази. Оно стање у коме се налазе станбене прилике наше престонице, а које је било приказано горе, не сме се остављати како је- с обзиром на виталне интересе становништва, које је угрожено ширењем акутних и хроничних инфекција и дегенерацијом сиромашних сталежа. На првом месту, у погледу хроничних обољења, стоји туберкулоза, која је до краја 1929 године била у перманентном порасту. Асанација Београда у погледу станбених прилика је акутна задаћа јавне хигијене у ширем смислу и у погледу сузбијања туберкулозе специјално. Може се смело рећи да је станбено питање прво и кардинално питање у проблему туберкулозе. Решити станбено питање у престоници значи решити половином проблем туберкулозе, тј. пресећи Гордијев чвор тог проблема. Прве мере дезинфекције и изолације туберкулозних болесника, које су до сада спровођене, ипак нису у стању пресећи процес ширења и пораста туберкулозе. Ма да се дезинфекција свуда систематски спроводи, ипак је у кућама туберкулозних болесника немогућа стриктна изолација болесника. У болницама