Општинске новине

Стр. 806

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

У сва ова три посла дужна је, као што рекосмо у првом реду општина, да узме учешћа, јер је то не само једна хумана дужност —- лечење и помагање оних који страдају, већ је исто тако то и социјална њена дужност да у друштву буде што мањи број социјално слабијих (неспособних за рад) и тиме мањи терет друштву. Због тога и за појединце и за општину много ће боље бити да на превентивне мере и лечење тешких случајева утроши сразмерно много мање срестава, него да се излаже огромним трошковима које као неминовна последица раширеног алкохолизма долазе. Пре него што бисмо изнели конкретне предлоге шта би требала Оиштина београдска да уради у том погледу, потребно је да одговсримо на још једно питање кога сматрамо за алкохоличара, и у којим је случајевима потребна наша интервенција. У исто доба то би било и питање шта је умерено а шта је неумерено пијење алкохола. Врло је тешко и готово немогуће одредити не само уопште, већ и појединачно, која је граница нешкодл.ивости алкохола. Једна чаша у стању је да код једног човека под извесним околностима изазове појаве правога акутног тровања, док код другога или код истог лица у другим приликама, не изазива никакве видне промене. У обзир би могле доћи као нешкодљиве само тако мале количине од 1—2 грама алкохола, које уопште у животу никакву практичну примену немају. Према свему томе има само једна оштра граница између потпуне апстиненције, кад се ни једна кап алкохола не узима ни у којој прилици и ни у каквом облику, а с друге стране дошли би сви они други случајеви кад се узима алкохол ма у којој количини, облику или прилици. Те према томе у алкохолнчаре морамо рачунати све оне на којима се ма кад и ма у ком облнку, опазе било фнзичке или душевне, пролазне или трајне промене проузроковане употребом алкохола ма у којој количини и раствору. Према свему томе све алкохоличаре можемо поделити према степену њиховог алкохолизма на више група. У прву групу дошли би сви тако звани умерењаци, сви они на којима се не примећују никакви видни ни упадљиви знаци њиховог алкохолизма. Али сама чињеница да они осећају макар и по кад што потребу да узимају алкохол, значи да је њихов организам под извесним утицајем алкохола и да је код њих створена извесна жеђ за алкохолом. И све зависи од њихове отпорне снаге и јачине воље, да ипак остају у границама мањих количина. Али у сваком случају они су кандидати за алкохоличаре у већем степену, о којима ћемо доцније говорити. Није ретко да се деси једном таквом „умерењаку", који можда само неколико пута у години пије, да се једанпут опије и да учини у том стању непоправиму ствар од кобних последица

за цео живот. Само потпун апстинент може бити сигуран свакад и у сваком случају од искушења и прилике да постане жртва алкохолног дејства. У другу групу долазе сви они алкохоличари на којима се још не примећују видне органске промене, али код којих се опажају јасне промене у њиховим поступцима, који иако често обављају свој редовни посао, ипак чине чешће изгреде, злостављају породицу и околину, троше велики или највећи део сво.је зараде на алкохол. Ово су обично они који су раније били „врло умерени", али које је друштво, или друге какве прилике или неприлике у животу, довеле до веће употребе алкохола, а многи од њих имали су већ од природе наслеђену слабу отпорност према алкохолу. У трећу групу дошли би алкохоличари са видним и тежим органским променама, од кошх су све појаве још у већем степену, и где је поред неовног система оштећен у опште цео организам. И најзад у четврту гпупу дошли би сдучајеви алкохолизма са 1'асно израженим душевним поремећашма, било као поЈаве наследнога алкохолизма. или другог наследног оптерећења, нарочито душевних болести ко!е су алкохолом изазване или појачане. Ове три после^ње групе изискују неминовну интеовенцију друштва, како у интересу самих алкохоличара, тако још више у интересу њихових пороттица и околине. Да се сад запитамо каква је у ствари болест алкохолизам? Можемо одговорити да је алкохолизам једна од најраспрострањенијих и најтеже приступачна лечењу. Ми истина немамо тачан број свих алкохолних болесника, јер се у статистикама под алкохолизмом бележе само они на.јтежи случа.јеви акутног тровања алкохолом, а безбројни случајеви где ,је алкохол непосредни или посредни проузроковач, уопште се и не бележе, међутим тачнијим испитивањем доказано је ла је алкохол пооузооковач V 40—50% свих оболења, да за 20—40% скраћују живот, не рачунајући ту многобро.јне несрећне случајеве и безбројна морална оболења данашњег друштва. Сама чињеница да се у нашој земљи троши с главе на главу годишње 7. л. чистог алкохола, довољна је да проузрокује многобројно оштећење организма поред огромне матеоијалне штете коју наноси. Потребно је сад да одговоримо на друго једно важно питање, да ли треба алкохоличаре лечити и могу ли се они излечити? У лекарској науци постоје два начина лекарске помоћи: предохрана и лечење. У сваком случају начело је лекарске науке да отклони узроке због којих постају болести, па било да болест у опште није још наступила или већ постоји. Узроци обољења могу да се отклоне или од појединца или из целе једне