Општинске новине

оПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1207

низ размимоилажења, који даје акцента коначноме изразу. * У Немачкој, у току последњих година, тај стил променио је у многоме слику градова као и њихових предграђа. Ничу безбројне фабрике у игри просторних коцака. Њихова машинерија склађена је, унутра, да одговори прецизно деоби и устројству рада. Ту је једна грчевита и оштра тачност. Ничу домови и виле, насеобине, грађевине за саобраћај, затим постројења која саобраћају служе и са њиме везују. Појављују се нове везе веза. Саме везе у новоме су стилу. Смисао веза добија израз. Рекао бих: и свака данас повучена линија ( а не важнија само веза), која два односа устаљује или их лабави. И она има душе данас. Ничу велике зграде, школе и училишта, где се потребе најшире схваћене хигијене, где се специјални захтеви о намени зграде поклапају са модерним схватањем о устројству у простору. Ничу приватне виле богаташа: светлост, равни кров за сунчање, отсуство фастаде, (свих тих „лажних груди ) — отмена геометријска игра умна.и смела, проста и одређена. Ничу надлештва, уреди, управни домови, болнице, школе, санагориЈуми. Најзад: насеобине. О насеобинама сви мисле у Европи. Безбројне су породице без крова. Ужасна је беда, прл^авштина и загушљивост у „градским касарнама за становање". Човек је изван природе у неветреном смраду загушљивих улица и ћорсокака. Насеоебине, које се сад граде, иду у серијама. Стварају се низови рационалних кућа са згодно подешеним комфором, са зеленилом, баштицама, са севтлим средишним двориштима. Прозори нису украс но пут за ваздух и светлост. Па се граде насеља изван вароши, у природи, у једноставноме умноме стилу. Урбанизам улази у своју рационалну фазу. Мисли се о становању. Хиљаде радника, уз јевтину кирију, добијају своје модерне домојве са удобностима, са светлошћу и ваздухом, саграђене вешто и духовито. Они постају опет везани са тлом. Нису становници неодређених и ружних кућерина. Имају своје рођене домове. Тако се везујемо за земљу новом везом. (Били смо као лебдећи балони у неодредљивости гломазној, један танак конац везивао нас некад само за праве племените односе, за сунце и земљу и ваздух, за елементе). Они су природнији. Баве се о цвећу. Њихове жене држе живину. Ти су људи препорођени. Тек сад постали су прави грађани једне отаџбине, становници једног културног града. Залазио сам у ге насеобине у Берлину, Франкфурту, Магдебургу, Десау, Келну. домови ти броје се на хиљаде, на стотине хиљада. Неимари су нашли за кога да раде. Добили су свој коначни социјални смисао. Цео социјални живот прелази и у надлежност ар-

хитекте. Они имају да сазидају нове школе и фабрике, нове домове и улице, новога становника дома и улице. Имају да врате варошкога човека природи, да га изложе сунцу и светлости као убуђалу ларву. На Бауаусстелунгу видели смо и рационалне сеоске насеобине. Сељак умео је да измисли дом који одговара његовим техничким захтевима. Архитекти уносе своју сад мисао и овде, свој рационални став, иду даље од сељака. И ту се мисли у серијама. (Али, у неку руку, овај апстрактни стил учиниће човека и апстрактнијим. Природа постаје саставни део једне светске слике, а не њена противност. Природа је данас у оквиру човека).

Изглед „Карл Легиен— Штата'' у Берлину

Разговарао сам често са социјалним пионирима немачке архитектуре. Само је уневерсални стил благослов за човечанство. Од те помисли мора свакоме да заигра срце у грудима. Јер шта то значи? Да се овде не ради само за Немце него и за нас. Универсалан стил је за свакога. Тако ћемо и ми по варошима имати приснију везу са природом, уносићемо је у дечије мете већ и сродићемо се са геометријом и честитошћу које из ње извире. Честиги стил нове архитектуре заразиће нас. Постаћемо ведрији, објективнији и поштенији. На том ће да ради потајно, архитектура која прекида са кривим улицама и сваковрсним врдањем и кривудањем. Нестаће ситних и исконских увијања. Нове генерације осетиће откровење свеприсутне и спасилачке геометрије која ће се наметнути оку и души. Биће више јасности и ведрине, више истине и прегледности. Велики стил није за један само народ. Он је гековина целога света. И сви имамо њом да се користимо, њом да будемо прожети. То не иде само духовним полетом, мисленим напором, — него ће доћи кроз поре, кроз кожу, кроз око и ухо, кроз чуло равнотеже . .. Каже ми један познати социјални радник немачки: „Тек када обиђете све ове безбројне насеобине, ове модерне школе и болнице,