Општинске новине

Стр. 1208

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

ове чудесне фабрике и саобраћајне зграде (као што обилазите старе цркве и музеје ово су светилишта живота новога, оквири нових могућности) тек тада видећете како се потучена и банкротирана Немачка спасава и преображава. Она се обнавља духовно у додиру са природом, она добија нове праве грађане у пролетаријату који се везује за тло. А нови нараштаји из насеобина биће још бољи грађани и мислиће дубље социјално, по усађеном нагону. Ми и не знамо колико ће се друштвеније мислити кад се живи овако у насеобинама. И још нешто, у прилог новог менталигета: једна духовна дискретност, једна нова отменост. Свак је ипак за себе у оквиру целине. (Некад, нити је било целине

Кућа у башти у Берлину — Ланћ&етц

нити самоће). Нема сплетака и ослушкивања ■мале вароши, јер је архитектура остварила друге деобе, друге уласке и приласке... * Ернест Мај држао је, међу осталима предавачима конференцију о грађењу у Русији, којим он руководи на позив владе. Све што има имена у архитектури дошло је тога вечера у бивши Горњи Дом у Лајпцигер штрасе. Мај износи како он схвата проблем. Има да се преобрази становање, да се оснују нови градови и у њима насеобине које већ од почетка стоје у присној вези са наменом вароши. То ће прогутати милиарде. Све по рационалним захтевима: да човек живи у заједници а ипак удобно и одвојено, да постане из набеђеног становника немилих голубарника и страћара члан једне одређене кућне заједнице у најмодернијем стилу. М .ај приказује ствари нешто тенденциозно и критика је не само могућа него се и намеће. Али се ипак види да је значај онога што би Мај могао да учини већи но толики експерименти политички. Ево једнога великога часа: човек који је створио модерни Франкфурт позват је да приступи грандиознијем задатку, да ствара један — континенат!! Шта би тек учини-

ли Немци код којих Мај „који мирш улицама и насеобинама" није једини —- да нешто нису изгубиди рат, и да имају средста- ; ва!! Одговорити није тако просто. Један мој пријатељ, велики архитекта и социјалиста рекао ми је одлучно: Да нисмо . изгубили рат били бисмо можда богатији. (Уосталом и то је питање, јер две године после добивенога рата у 1870 ми смо — банкротирали). Али бисмо били гори и несоцијалнији. Ако би се друштЈвено мислило, то би само било преко. све већма круте бирократије, која би нас удавила, као полип, која нас и сада гуши као змија. У нама не би било жеље горуће за преображајем. Са скромним средствима, данас — истина нешто доцка^н (доцкан, јер могло се пре! — али, морално, тек сад то је постало могуће) изводимо баснословну обнову. Стварамо нов смисао за друштвено, за заједницу, за живот — и то помоћу исте оне технике, исте оне геометрије, исте. науке које доведоше рат до на.јкобнијега цветања. Стварамо данас нови стварни мир народни и класни : — средствима савременнм. Да нисмо изгубили рат, мног.о би идеала било мање, много крутости и неразумевања више, освојила би рутина и чиновник, што је можда синоним ... Ко не зна немачко социјално законодавство, његове тековине у области осигурања, ко не зна немачко ново зидање и немачко школство са педагогијом преображеном — тај не зна Немачку, тај живи у игри шаблона, који се вију око Немачке као облаци предрасуда изнад сваке земље. Диван је то пример: обнављати се. Има ту сласти неповратне и кајања зарад недомашеног и пропуштеног, и наде да ће се постићи, ухватити час и начин. Колико смо ми пропустили кажу увек најнапреднији Немци, стварајући најнапредније методе?! А још је дивније обнављати се у великој беди. И дивно је: наћи изгубљену природу, као закопано благо. И наћи човека. Тражећи васпитање и мишљење, стил и живљење који нам стварно одговарају, који су нама под меру — налазимо и себе, ко смо, какви смо. Немачки педагози и социалози овде се одвајају од Руса. Руси су пошли од апстракције. Они су нашли унапред образац коме теже, и њему за љубав кадри су да униште живе и праве вредности, — као сметњу. Немци не верују да је човек нађен, чак не и као недосежни идеал. Сам идеал у постајању је, исто као и човек, истовремено. Траже човека и налазе, тражећи и остварујући његове идеале. Човека треба тражити. Наћи ће се човек и кроз природу. Често као њена супротност. Али никада сам, апстрактно и у чистом виду. Човек је мешавина. Човек ниј сам, и не сме више да буде сам. Човек у космосу, овако како га хоће но-