Општинске новине

Стр. 1220

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

жавној трошарини, таксама и пристојбама не спада у опште, по својој природи, у ред такса нити је у духу оних такса, које су већ законом прописане у корист општине. То је у ствари порез на принос од капитала, а не такса, а за такав намет нема овлашћења у закону. Према свему овоме, Тар. Бр. 410, на основу кога је тужиоцу у овом случају извршен разрез дажбине у њему прописане, није у сагласности ни у духу овлашћења датог у чл. 24. Закона о државној трошарини, таксама и пристојбама. Због тога се по њему није могао вршити разрез ни наплата суме, која је овде у питању. У колико је разрез већ извршен, он нема правне важности." Према изложеном, а на основу члана 42. Закона о државном Савету и управним судовима од 17. маја 1922. а 8. Закона о организацији финансијске управе од 7. децембра 1929 и чл. 7. и 52. правилинка о пословном реду у Министарству финансија од 12. априла 1930 у члана 24. Закона о државној трошарини, таксама и пристојбама од 27. јуна 1921 РЕШАВА: Да се Београдској заложној банци врати неправилно наплаћена такса из Тар. Бр. 410. закона о таксама. Овим се ставља ван снаге решење Суда општине града Београда ФУБр. 664 од 16. јула 1929. и решење Министарства финансија ДРБр. 145350. од 4. септембра 1929." Дакле, и ако је већ много раније коначно расправљен спор о повраћају уплаћене таксе на чисту добит, и то извршном одлуком Првостепеног Суда за град Београд, којом је тужилачка страна, Београдска заложна банка, дефинитивно одбивена а која је одлука била већ приложена уз односна акта и коју је Државни Савет имао пред собом приликом расматрања, ипак је следовала нова одлука по овом истом спору и по једном истом правном основу, где се Општини града Београда, већ раније стечено право, путем извршне одлуке, одузима а тужилачкој страни, која је раније изгубила спор код Првостепеног суда, даје се право накнадно и ако га иста нема!... Међутим не треба губити из вида, да је општини дато право на наплату односне таксе по ТБр. 410. редовним путем на основи члана 24. Закона о државној трошарини, таксама и осталим пристојбама, дакле дат је карактер таксе а ие порезе и, наплата је заснована на самом закону. Као што смо видели, сада постоје две неједнаке одлуке: једна, и то прва одлука решење Првостепеног суда за град Београд, која је много раније донесена и која је из-

вршна, и, друга одлука — пресуда Државног Савета, која је доцнијег датума, а којом је из основа поништено извршно решење Првостепеног суда. Настаје питање, која је одлука јача? Да ли извршно решење Првостепеног суда, као ранија извршна одлука, или пресуда Државног Савета, као доцнија, односећа се на исти правни основ и исту тражбину. Да се не би било у двоумици, упућен је предмет Министарству правде са специјалним актом, да Касациони суд у својој општој седници овај изузетни пример у правосуђу узме у оцену и расматрање, а на име која је одлука меродавнија за Суд оптшине града Београда. Из Министарства је добијен следећи одговор: „У повратку свих аката извештава се Београдска општина, да у овом предмету нема места тражењу начелне одлуке опште седнице Касационог суда, пошто се таква одлука доноси само, када поједина одељења Касационог суда разнолико тумаче један исти законски пропис (тач. 1. § 16. закона о устројству Касационог суда), што овде није случај. Исто тако нема места ни тражењу мишљења Касационог суда, пошто Касациони суд може дати мишљења само о томе, како се има разумети који за\ конски пропис, а не и о томе, која је од двеју супротних одлука, које су донете по истом предмету Суд и административна власт, обавезна за Београдску општину. А то у толико пре што мишљење Касационог суда није обавезно ни за судове ни за управне власти (тач. 2 § 16 зак. о устројству Касационог суда). Такође нема места ни да се овај предмет поднесе Касационом суду на решење као питање о сукобу надлежности, што Општина у осталом није ни тражила, пошто се сукоб надлежности може да решава само у току поступка, а Општина у току поступка није истакла триговор о ненадлежности нити известила управну власт, да се по овоме предмету води спор код суда, већ се упустила у спор и код првостепеног суда и код административних власти без икакве резерве. Овде се морамо оградити само примедбом, да је нетачно тумачење Министарства правде, јер се општина у опште није ни упуштала у спор већ тужилачка страна. Ето једно по све деликатно питање у правосуђу а из животних и виталних интереса наших општина. Ми смо лично мишљења, да би општину, у овоме конкретном случају, имало да веже извршно решење Првостепеног суда као ранија и извршна одлука, којом је спор и окончан. Али, мораће се покушати, да још једном предмет дође пред неки високи правни форум, који прима на себе надлежност.