Општинске новине

Стр. 1236

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

собом пораст беде, алкохолизма, криминалитета, туберкулозе и епидемија. А од тих недуга не пати само један друштвени слој него мање више цела социјална заједница. По трећима — општина и држава су инструмент владајуће класе, и оне предузимају интервенције и реформе само онда кад су на то приморане пресијом оних који трпе. У ствари, сва ова три фактора укупно играју решавајућу улогу у животу државе и муниципије, и они су толико испреплетани да се не могу издвојити и делимично посматрати у својој социјалној динамици. Трећи и други мотив су свакојако јачи, али и први врло често инспирише људе, који су се уздигли над идеологијом своје класе. Исхрана Београда Београд је од некадашње вароши од 78.000 становника постао за двадесет година велеград од преко четврт милиона душа. Он је за непуне две деценије порастао за скоро 200.000 становника. Такав релативно брз пораст непознат је игде сем код Чикага и још само две три мање американске вароши- Не само да је Београд снажно порастао него се та тенденција његовог и грађевинског и популационог ширења осећа из дан у дан у све јачим и јачим акцентима. Она ће још већма бити наглашена после спајања Земуна и ГЈанчева, када ће тај Нови Београд постати најјачи урбанистички гравитациони центар. У њега ће се, природно, слити и економски пропали земљорадници из суседних села и читаве фаланге квалификованих и неквалификованих радника. А како је један од императива будуће велике београдске муниципије, да свима разумним концесијама привуче индустрију у свој атар — то се у најскоријем и догледном времену може очекивати да Београд достигне и до 500.000 становника и постане велеград V европском смислу те речи. То је поред осталог још један разлог више што би требало одмах приступити озбилзној апровизационој политици. Само ту апровизациону политику не треба схватити уско. Није само скупоћа намирница оно што као гробна плоча притискује физичко и духовно снажење београдских грађана, него то је скупоћа уопште, скупоћа свих намирница и свих животних потреба, почевши од хране, одела, огрева па до станова! Зато би отсек за апровизацију требало субординирати отсеку за сузбијање скупоће, јер сузбијање скупоће у целом њеном обиму претставља најсветији комунално-социјални императив. Можда би се овде могао да учини један приговор, да је скупоћа живота и у Београду, и у целој нашој земљи последица опште економске кризе, која бесни од обала Америке до острва Егејског мора; да је тај економски монсум запљуснуо својим отровним дахом

цео свет и да нико од ове кризе није поштеђен, ни побеђени у великоме рату, ни победиоци, ни неутрални- Неоспорна је истина да и ова општа привредно-економска криза претставља важан фактор у општем поскупљивању живота и у снижавању, често вратоломном, целог животног стандарда. Никада ни једна мала, капиталистички недовољно развијена држава, није осетила на себи светски привредни просперитет као што осећа сада светску економску депресију. Када су пре неколико година Америка и Енглеска достигле врхунац привредног бла10стања, наша држава то није осетила много, готово ништа! Али сада ову светску кризу осећамо сви ми, од Краса до Беласице и од Тимока до Јадранског мора као да смо нераздвојним живчаним системом везани за тело великих капиталистичких држава! И према томе, борбу општине противу скупоће не треба разумети као борбу против скупоће наметнуте животом и логичким развојем економских сила. Противу тога свака је борба узалудна. Анархија у производњи изазвала је природно ове хаотичне поремећаје у целом социјалном бићу. Борбу муниципије противу скупоће треба схватити као борбу против незаконитог профита, противу вештачки дигнутих и одржаваних цена, које нису економски објашњиве, противу, најзад, опште психозе да се баш у данима кризе што више заради, што мање уради и што више фалсификује. Та борба не може у овим данима од београдског тржишта створити Елдорадо, али га може лишити заслуженог и незавидног реномеа, да је оно у општој скупоћи најскупље и најфалсификованије тржиште у Евроии. Има једно чудно гледиште читаве армије људи ,— који се најеже као пред кобром кад им се помене реформистичка акција у муниципалној и социјалној политици, — да је свака оваква акција само једна бедна палијатива, која не користи готово ништа или у најбољем случају врло мало; али зато смањује духовну борбеност незадовољних људи, који се полако мире са нешто ублаженом ситуацијом и постају неспособни за нове концепције. Али колико је у ствари то схватање далеко од живота! Никада историју нису стварали људи гладни физички него гладни духовно! А духовна глад долази баш онда кад су масе физички сите. Само сиротне масе, које су оствариле максимум животне угодности могуће под садашњим условима привредне продукције, могу да се развијају етички и културно, само су оне способне за високе идеале човечанске љубави и мира. А гладни, животом измрцварени људи, раздирани болештинама, који као црви живе у каљугама и беди, способни су само да руше, а не и да стварају!