Општинске новине

Стр. 1392

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

убраја у велеградове, није ни пре рата означавао нешто здраво у станбеном погледу. Сем тога нам статистика показује да су ти скромни станови били пренасељени. Такво стање је био затекао рат а са њим је дошла и криза, пошто ни пре рата велики део бечлија није могао да плаћа скупе кирије а са падом круне цене су биле толико скочиле да су се чиновник и просечан грађанин нашли у немогућности да одговарају својим обавезама. Да у неколико задржи то нагло скакање цена које се почело јављати још за време рата Кајзер Фрања још издаје закон о становима МЈеЈ:еп5сћи1;2^е$е12 и табеларно регулише висине цена појединим становима. Закон се ни мало није показао добрим због посредно врло незгодних последица. Њиме су кућевласници били јако погођени а уложени капитал у зграде остајао је мртав те је укочена била свака приватна иницијатива у изградњи нових станова, пошто је у Бечу најмање рентабилан посао био имати посла са зградама и киријом. Закон је додуше повлашћивао ново подизање зграда и ослобађао их од порезе, али је скуп грађевински материјал и сразмерно велике кирије које би биле потребне да се захтевају да би се имала рента и зграда отплаћивала само су још више сметали приватној иницијативи. Десет година (заједно са ратнима) осуство те приватне иницијативе у Бечу веома много су отежале станбено питање у граду. ГТрема становништву, Беч је истина од 1914 до 1928 опао био за читавих % милијона становника, али број закључених бракова, дакле донекле бро! тражње нових станова је био пор^стао. (Од 1905 ло 1914 год. у Бечу Је закључено било 189.383 брака а од 1914 1928 год. 221.563 бракова). Било се начисто да Општина треба и мора да подиже станове јео приватна иницијатива није била v стању да узме удела v њиховом грађењу. И општина 1е зидала. Сретства је прво потражила v оеповном буцету али су се она показала неловољна. што је V осталом свуда случај кад се предузима какав већи посао. Морала се основати засебна благаша ,,за колонизацшу", која 1е била напајана (време одређено било 1е за 50 година) приходима од специ.јалне таксе на постојеће приватне издате станове. Резултати и прихочи оц те таксе показали су се као осредњи јер 1е каса на крају 1923 године имала само 1,45 милиона шилинга. Да би се стање поправило а благодарећи слободи у доношењу финансиских закона због пуне аутономије коју 1е уживао Беч, општина ту таксу замењује са порезом на издате станове уз напомену да ће цео приход од њега бити употребљен на подизање јевтиних станова. Дакле завођењем великих реформа у социјалном поредку, јер се порез на издате станове са његовим искоришћавањем за по-

дизање нових, мора протумачити као социјализација еп шавке Бечка општина је решавала и решила своје станбено питање. Технички се успело врло много, хигијенски још више, урбански Беч је добио читава лепа новоизграђена насеља али — пролетаријат кирајџија је исто тако ту. На супрот томе ми стојимо сасвим другојачије. У Београду приватна иницијатива није укочена, у ствари она толико производи да ми имамо и станова на претек. Треба ли сад Општина да се упушта у једно предузеће и да ствара робу која се свуда може добити? Да ли је згодно да Општина предузме зидање читавих колонија по периферији и да ризикује да се они неће издати? Да ли би то био рентабилан посао за Општину и да ли би она, могла пре свега да га изведе из својих редовних прихода или би требало завести као у Бечу порез на издате станове да би се створили приходи? Ми не мислимо да изводимо никакве закључке а најмање да дајемо какве савете. Наш је задатак да само скромно анализирамо питање да би одговорни надлежни могли оперисати са њиме. Има исто тако читава серија чињеница и разлога који иду у прилог тврђењу да Београдска општина треба да подиже своје станове. Ако општина можда не треба да води трговину са својим становима то не значи да она не треба да помаже економски најслабије грађане. Ако се цела та операција схвати као помоћ а не као трговина ствар добије одмах други изглед. Јер колико год су потребни обданишта, диспансери, радничка мушка и женска склоништа толико су потребни и јевтини станови за сиротињу. Потребно је решити и питање Јатаган Мале. Потребно се борити против нехигијенских очајних прилика ко.је владају по београдским ћумезима. Општина треба то да ради, као финансиски јако правно лице лакше може доћи до повољнијег зајма, јер ће лакше дати сигурнију гаранцију на њега. Затим можда би се могле помирити зголно и ове две стране: могуће је решити проблем тако да општина од свих тих станова буде себи осигиурала добре приходе а да они ипак ни уколико не ометају приватну иницијативу, да се за њих не стварају никакви нови прирези, да се социјалном поредак ни у колико не промени и најзад да све то добије изглед социјалног старања а никако трговачког предузећа. Компликованост станбеног питања захтева дакле исцрпно разматрање свих тих разлога, противразлога, пуну анализу проблес обзиром на општинске финансије, на локалне прилике и најзад и на јавно мњење.