Општинске новине

Сава ПоповиК

Београдсћи сликари и Београд

Раскрсница природних путева, подигнут на ушћу двеју пловних река, Београд је самим својим положајем био осуђен да буде вечито на удару завојевача и са севера и са југа као и са истока и са запада. Сваки завојевач је палио и рушио док за време Турака чест пролазак великих армија као и доцније, обесност пограничних трупа нису створили од насил>а један свакодневни и неизбежни призор београдског живота. Те тако, осим сурих бедема тврђаве, у Београду је било све пролазног карактера. Завојевачи несигурни о трајању свога боравка не подижу великолепне споменике, а грађане је дуго и горко искуство научило да се не размећу својим богатством и да се задовоље животом ограниченим на најужи круг пријатеља и породице. Београдско становништво је живело већином од продаје потреба војној посади и околним селима, стварно стари Београђани су били искључиво занатлије и ситни трговци. Овакви сталежи Београђана, који нису били чисте расне крви и који су, силом околности, све своје способности употребљавали искључиво у циљу да сачува породицу и да повећа зараду, није имало ни времена ни могућности за гајење ликовне уметности, нити се је могла одавати ма коме интелектуалном послу за који не би плаћали или војна посада тврђаве или сељаци из бколине. Из ове класе, и под таквим условима, није могао понићи уметник. Ако се још узме у обзир да је такво стање трајало од самог подизања Београда па до скоре прошлости онда ће нам бити јасно зашто Београд није имао песника да га опева или сликара који је, одушевљен природним лепотама Београда, занесен светлосним ефектима Београдског неба насликао ремек дело. Старом Београду уметност је била .један непознат и излишан луксуз. Са Карађорђевим устанком Београд поста.је политичко средиште ослобођене Србије. Развој је брз и велики на свима пољима осим уметности. Док, са помоћу културних радника из Војводине, Београђани брзо узима ЈУ учешћа у интелектуалном животу народа, Војвођани, и неколико страних учитеља лепих вештина, за дуго време су готово једи-

ни претставники уметности у Београду. Стари, урођени, карактер београдског трговца, занатлије није могао одједаред примити, за њега, једну нову грану делатности. Унутрашње политичке прилике и незавршено Народно Дело спречавали су званичне кругове да предузму интензивно подстрекавање уметности. Врло мали број културних људи тадашњег Београда није се могао задовољити домаћим производима. Млади Београђани, кадгод им се даде прилика, студираше на страни враћајући се пуни одушевљења за све оно што њихови родитељи нису никад видели. Оно мало људи што се интересовало ликовном уметношћу узима за узор савремене немачке, француске, руске и мађарске сликаре. Наша величанствена средњевековна уметност остаје непознага Београду. И док Београд нагло прима западну циивлизацију, и сувише нагло да би је могао сварити и почети самостално делање, село остаје верно својим тканинама, везовима, дрворезу и старим иконама. Док су београдски интелектуалци величали сумњиве уметничке величине запада, нашем сељаку је још чак и Мабоппа 51зНпа била „швапска икона" и није претстављала прави лик Богородице. Београд се стиди народног, сељачког укуса а народ не разуме нове погледе Београда. А тешко је и било разумети уметничке погледе тадашњих Београђана. То су била искључиво мишљења о сликама малог броја људи који никад раније нису видели уметничка дела. Њима, као и њиховим претцима, уметност није била неопходна духовна потреба, али познавање уметности, ма како површно, постало је једна од одлика културног грађанина. Зар Гете није писао о уметности? Резултат површне културе помешане са грубошћу ондашњих прилика био је: нездрава сенгименталност и лажни романтицизам. И можда је срећа и Београда и Српства што у то време престоница нема истакнутог сликара. И ове прилике нису биле повољне за развијање уметности. Стварно на уметност се много не полаже, и Београд не добија сликарску школу све до 1895. године када покојни Кутлик оснива садању „Уметничко Занатску Школу". И врло је каракте-