Општинске новине

Прилози за историЈу Београда:

Милослав Б. Дамњановић, дивиз. генерал, онда командант XIV пеш. пука II позива

Четриоеста лемадиски лук у од&рамм ЈВ&аграда 1915 годмне*)

Тимочка дивизија II позива, једина резерва Врховне команде, била је постављена дуж железничке пруге (у с. Рипњу, Ропочеву и Парцанима), да би се могла брзо упутити тамо, где потреба буде захтевала. Како је непријатељ успео да ноћу 23—24 сеитембра пребаци неке своје дедове преко Дунава на десну његову обалу — низводно од Доњег Града, то је убрзо настала потреба, да се нјто пре ојача слаба одбрана Београда. У ју-

Милоела& %. Дамњано&ић, диђиз. генерал

гро 24 септембра, наређено је да се XIV пешад. пук II позива, има одмах спремити и са железничке станице Влашко Поље, у ешелонима пребацити ка Београду. Први ешелон са штабом пука, имао се искрцати на железничкој станици у Реснику; и одатле командант пука да се јави преко телефона коман*) Датуми су по старом календару.

данту Одбране Београда, ради пријема даљег наређења. У току превожења пука чула се непрекидна потмула артиљериска паљба у правцу Београда, која се повремено ојачавала и постајала све јаснија што смо прилазили ближе Београду. Војници су били врло добро расположени, и ако су позитивно знали да ће убрзо ступити у борбу. Код официра је владало изванредно расположење, орила се песма и надприродна веселост. Нарочито су били расположени капет. II кл. Милутин Павловић и заступник потпоручник Алекса Рашић. Ова два добра официра нису свакако ни сањали да неће дочекати зору 25 септембра, јер су у току ноћи изгинули са својим војницима! Воз је најзад по подне стигао на железничку станицу Ресник, која је била преплављена избеглицама из Београда. Ту смо видели масу својих пријатеља и познаника, који су преплашени грчевито стезали оно мало ствари, што су собом у брзини понели. Нарочито су слику крајњег бола одавале многе мајке са ситном децом, која су у плачу тражила све оно што им оне нису биле у могућности да пруже. Овде се детонација артиљериских зрна великог калибра већ јасно чула и свака од њих изазивала је нервозни дрхгај осамљ>ених жена, чији су живци дугим бомбардовањем Београда доведени до крајње исцрпљености. Појава војника, који су ишли Београду у помоћ, озарила је надом све ове мученике, који су већином дошли пешице до ове станице, вукући и носећи малу децу и оно мало понетих ствари. Они су врло добро знали, шта значи нова и одморна снага за бројно слабу и физички изнурену одбрану Београда. Многи су питали: „Можемо ли се, господине потпуковниче, вратити у Београд? Тамо нам је све остало! — „Куда ћемо са овом ситном децом?!" — узвикивале су преплашене мајке, а сви од реда: „Браните наш лепи Београд, недајте га Шваби!" — Грмљавина топова давала је одговор у чему лежи спасење Београда. Наш одговор био је у немој журби да се