Општинске новине

Стр. 1424

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

тамбурицу, која ми је била све разонођење, пошто тада нисам имао учитеља. Једном приликом поведу ме родитељи у неке сватове, где нас на вратима куће дочекају ђаци, свирајући у тамбурице. Ово ми се толико допаде, да одмах почнем кројити план, да приволим оца, да школу продужим, па тиме да стекнем боље музичко знање. Приђем тим ђацима и упитам их где они то уче, нашто ми рекоше у школи, а то је пре-

Јосиф Маринћођић из 1909 године

парандија у Сомбору. Кад сам то сазнао, навалим на оца, да ме у ту школу упише, нашта он, после дугог опирања пристане, те се тако нађох у средини, која ми је годила, где настане за мене нов, пријатан живот. Ту са највећом вољом прионем на рад, те тако сам' већ и у самом почетку знао више од својих другова, обратим на себе пажњу свога наставника Блажека, који се око мене својски трудио, те тако ја већ идуће године постанем помоћником своме учитељу, што ми је врло много користило. Ушавши у посао, све сам се више и више интересирао, питао, учио и полако напредовао, тако, да сам при крају године 1872 почео и да хармонизирам и радим своје првенце: Смеше српских народних песама и Устајте браћо, а

године 1873 на Светосавској прослави дири^гујем ђачким хором који сам ја и спремао. Тако сам великом љубављу за музику и трудољубивим радом постигао доста, а мој ме је учитељ необично волео и бодрио на рад, велећи, да ћу постати славан човек". „Ближио се крај моме школовању у препарандији па тако и моме музицирању и требало је да се вратим кући, да прихватим очеву радњу, што ми је врло тешко падало. Зато почнем кројити план, како да приволим оца, да ме пусти, да студирам музику, што ми је био идеал. Да би у томе успео, приредим на крају свога школовања са својим друговима село, на које доведем родитеље и неке њихове пријатеље. Мајку и пријатеље приредим, да они после села утичу на оца, да ме пусти само једну годину у Праг, да довршим музичке студије, пошто он за то није хтео ни да чује, јер се бојао, да му син не постане музикант. Ово село на коме су певане и моје композиције, које сам ја и спремао и дириговао, испало је необично лепо, те мати, пријатељи и ово успело село преломе оца и он допусти, да једну годину проведем у Прагу, камо и одем 1874 год." „Нашавши се у Прагу, тек сам тада увидео, колико је моја срећа била краткога века, пошто сам увидео, да за годину дана не могу ништа урадити, па сам одмах почео да се спремам, да рок учења продужим још за годину дана. По завршетку године дођем кући, па почнем убеђивати оца, да морам провести још годину дана у Прагу, али он то није хтео ни да чује. Тако ми пропаде цела година, морао сам остати код куће. За ту годину дана нисам никако мировао, једнако сам наваљивао на оца да ме пусти да продужим студије, те сам на крају крајева и| успео, да се идуће године опет нађем у Прагу. Све се ово понављало сваке године, те сам тако са прекидима најзад завршио 1881' године оргуљску школу, где ми је био професор чувени теоретичар Скухерски". * По завршегку музичких студија Маринковић долази у Београд и постаје хоровођа „Београдског певачког друштва". После смрти Корнелија Станковића, оснивача српск01 музичког национализма и хоровође „Београдског певачког друштва" морало се чекати пуних 16 година, да се јави нов човек, који ће започети посао Корнелија Станковића наставити. И тај се човек јавио. И тај је човек дошао с оне стране Саве и Дунава у Пијемонт Југословенства, у Кнежевину Србију. У души патриота, напојен панславенским идејама у Прагу, Србин целом душом својом, Маринковић долази у Србију на неколико месеци пре но што ће иста бити проглашена Независном Краљевином. Потребе су биле велике на свима културним пољима, а он је у