Општинске новине

Ог. Љ. Савковић, Општински лекар, специјалиста^За туберкулозу

Пред отварањем антитуберкулозног диспансера Београдске општине;

У нашој јавности се много говорило, у првом реду благодарећи акцији Лиге против туберкулозе, о веома великој раширености туберкулозе у нашем народу. Широм целе наше штампе је толико пута одјекнула констатација суморног факта да наша држава и наш народ стоје међу првима у свету по гусгоћи својих болесника од туберкулозе свих врста, и великом броју смртних случајева од туберкулозе. Исто је тако у нашу јавну престоничку свест већ довољно продрло сазна ше о томе да је престоница, са својом масом мрачних, скучених изба и уџерица., својом наклоношћу за збијањем по мрачним и тесним кафаницака периферије, ниским животним стандардом своје сиротиње и својим још недовољно развијеним хигијенским смислом, један град цветања туберкулозне заразе, једно легло тешких туберкулозних трагедија, личних и породичних, скривених по разбацаним, невидљивим кутовима сиротиње и мрака. Не желим да понављам толико помињање бројева о туберкулози престоничких грађана; довољно је само навести тежак парадокс по коме, на једној страни, стоји сјајан, блистави велики град са својим импозантним центром, густим и велелепним блоковима својих јавних и приватних палата, својим парковима ксји милују око странаца, подсећа.јући га на најлепше творевине природе и људске културе, а на другој страни тужни домови беде, чамотиње и „беле куге" —• како се туберкулоза сликовито зове код неких народа. Престонички корзо, густ и моћан као великоварошка људска река, која крчи од гиздавих монденки и немарних, блазираних дендија, крије често пута — ми стручњаци то добро знамо — под нашминканим лицима, начете, полутруле груди са ваздухом од лечења вештачким пнеумотораксом. Јер, по досадањим непотпуним статистикама, сваки шести Београђанин болује од туберкулозе. Ето та и такова наша престоница у погледу борбе против туберкулозе, која свугде у свету сачињава један веома истакнут део модерне комуналне политике, стоји још увек на почетку почетка. Стручно, систематско и срганизовано сузбијгње и лечење туберкулозе у престоничкој општини, сведено је још

увек на цигло две, усамљене и изоловане стручне установе: државни антитуберкулозни диспанзер и болничко туберкулозно одељење, смештено још увек у примитивним, оскудним дрвеним баракама које буде немиле успомене ратних импровизација и које располажу са укупно двадесетину постеља, одређених зз најтеже, највише сломљене кандидате блиске туберкулозне смрти, који су до дана примдња у болницу месецима и годинама кужили оне. који су им најближи. У кругу Државне Болнице стоји истина довршен модерно, стручно и луксузно саграђени павиљон за туберкулозне са око 200 постеља, али он стоји празан као напуштен храм, и не зна се када ће бити отворен. Богато и широко замишљени санаторијум на Авали налази се, опет због прилика које су јаче од нас, само у концепту. Ето то је све што престоница може да мобилише у борбу против своје подмукле и прикривене социјалне болести. Као далеки идеал и раскошни контраст овој нашој престоничкој сиротињи и јаду, треба поставити огромну активност коју су у борби против туберкулозе развиле велике страже цивилизације, латинске, германске, англосаксонске, америчке. По њиховим престоницама и већим градовима расејане су богате мреже антитуберкулозних установа које су, интензивном и систематском акцијом, успеле да осетно смање пропенат оболевања и смртности свога становништва. То су, ире свега, антитуберкулозни диспанзери, болничка одељења, санаторији, дечија обданишта и превенторији, санаторији за туберкулозну децу, шумске и ваздушне школе, специјални станови са строго одељеним собама, балконима и клозетима за туберкулозно оболеле чланове породице, (у Штетину у Немачкој има на пр. до сада 100 таквих специјалних станова), дечија преноћишта за децу туберкулозних родитеља, азили за смешгање одојчади одвојених одмах по рођењу од туберкулозних родитеља, сеоске дечије и радничке колоније за туберкулозно оболелу децу и раднике. Целој овој разгранатој активности, као сума аукторитас, стоје на челу, у неким државама, нарочити закони о туберкулози, са обавезном пријавом свих туберкулозних, де-