Општинске новине

Стр. 1580 —ј—— —— заједничко ни са Лаудоном, ни са Савојским и који више сећа на Васнецовске јунаке старе руске земље, скандинавске Еде, или финске Калевале. Насликати њихов тачан портре може само историк-визионар, онај, који ради више на основу своје интуиције, него самих факата. Факт ма како голем, остаје ипак незнатан према оном што је руководило њихово деловање, и што је сачињавало њихов свесни и несвесни унутарњи живот.

Узун-Мирко

На овај се начин једино да објаснити она сила, која је њихова имена пренела и задржала у народној души. Код реконструкције прилика и догађаја, излази пред очи Карађорђев табор на Ташмајдану и у њему, уз Карађорђа, окупљени главни јунаци, који су у рану зору на Првозваног Андрију изложили своје животе за слободу Београда. Као главне личности уз Карађорђа, који је имао да понесе пред историјом одговорност за план ослобођења Београда, истичу се између осталих: Васа Чарапић, Узун Мирко, Станоје Главаш и Бимбаша Конда. Кратки сачувани податци спомињу, да се Чарапић после страшне сече кнезова, што су је приредиле дахије као неку Бартоломејску ноћ 1804 год., повукао у гору, која је у то доба једино јуначко уточиште. Он и Станоје Главаш међу овом петорицом јунака су глав-

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ ни преставници наших племенитих хајдука, оног друштвеног типа, који је у целини изграђен само у нашој историји, који је синтеза оног великог, што је оставила стара историја из доба наших средњовековних крајева и властеле и оног револуционарног, борбеног, што је собом донело турско робовање. То је посебни тип наших људи, који се још и данас може сусрети у извесним деловима наше државе, кога је неизмерно тешко описати па макар како то била стручна и дуга научна расправа и то баш с тога, што његова посебност није само у делима, патриотизму и пожртвованости према вишој ствари, којом су се одликовали ови људи, већ је у читавом наступу, кретању, начину одевања, говору и схваћању, јер је ово један нарочито „животни" тип људи, људи, које треба видети и у животу, да се схвати њихова личност. И живот и смрт Васе Чарапића, као и Станоја Главаша уско су везани за Београд! После братове смрти у души Васе Чарапића настаје прелом. Он у целини схваћа трагедију свога народа и у гори чека час, кад ће моћи, да иступи с осталим јунацима у борбу на смрт и живот. Шума му је у исто време и уточиште и затворен кавез, који скрива његове мисли и осећаје пуне претње и племенитог порива. Кад је гора пролистала, он дарива глог сребреном паром, јер је појава лишћа на дрвећу значила већу слободу кретања, давала већег замаха мислима и надама. У дугим бурним или звезданим ноћима много је јуначки хајдук поверио шуми, што нико неће дознати, што није записано у никаквом архиву ових наших безбројних, често сасвим анонимних јунака. У историји се истиче, како су старе Римљанке волеле, да им се син из боја врати на штиту, него ли без штита. Васа Чарапић у знаменитој битци за ослобођење Београда 1806 год. учествовао је на најутврђенијој тадашњој Стамбол-капији, која се дизала на месту близу данашњег кнежевог споменика. Оно што је записано о његовом држању у томе боју, уздиже га међу највеће јунаке. Својим личним примером, показао је, како се јунак бори и умире за слободу. Смртно рањена изнели су га другови на штиту, на носилима од пушака. Издахнуо је након неколико сати у главном табору, а затим је по својој жељи закопан у манастиру Раковици, недалеко Београда. Хајдук као и Чарапић, Станоје Главаш, који задивљује својом великом присебности и дубином расуђивања на знаменитој скупштини на којој су усташе бирале народног вођу, био је 1806 међу првацима за ослобођење Београда, 1815 убили су га Турци на превару и послали његову главу у Београд... Али ово убиство: оскврнуће над мртвим јунаковим телом, бис је задњи камен за велики