Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1581

други народни устанак 1815 године. Као што Чарапић и Станоје Главаш, тако и Узун .Мирко и бимбаша Конда имају извесне заједничке особине нарочито у спољним условима њиховог живота. Један и други познавали су Београд. И Конда и Узун Мирко били су у турској служби у Београду; Конда у служби Алије Гушанца, злогласног вође турске плаћеничке војске, кога су дахије довеле у стари београдски град; Узун Мирко у служби београдског Турчина-терзије, где је, како се спомиње, за злогласног дахију Аганлију везао скупоцени ћурак. Као Србин Узун Мирко у тим тешким временима није могао дуго остати у турској служби. Посвадио се и сковао план за бегство. У Београд се 1806 године, који је окружен још увек као неки стари средњовековни град дубоким рововима, палисадама, улазило само на капије, које је чувала наоружана турска стража. Ван градских зидина није било живота, већ пуста поља за пашу турских камила. Скривен међу турским камилама, побегао је Узун Мирко једног дана из утврђеног града на слободу и ступио у усташку војску, да се за време ослобођења Београда од малог терзијског радника уздигне до великог јунака. Кондин је случај још много занимљивији. Конда је уопште, психолошки узето, један од најзанимљивијих личности. По националности Арбанас, по вери хришћанин, Конда је наједампут у својој души осетио мистични осећај, који му је налагао, да остави турску службу и пређе на страну хришћана. Прелаз Кондин на српску страну био је одсудан за исход битке од 30 новембра 1806, јер је он био у стању, да укаже усташама на место, куд је било најлакше продрети у град. С Узун Мирком и пет својих другова први је отишао пред свом војском, продро у град секући и убијајући с фанатичним заносом и искоришћујући све своје знање, што га је био стекао у турском службовању. Уз ова четири главна јунака, као велики и непоколебиви ступ стоји Карађорђе. Све наше старе историје, које говоре о првом народном устанку у почетку XIX века, цртају Карађорђеву личност у свој његовој величини, тако да је доиста његов тадањи живот

исто што и живот Србије. Ништа се не може додати овој великој личности. План, што га је израдио по својој генијалној војничкој замисли донео је 30 новембра 1806 ослобођење Београда након борбе, која је трајала од зоре до девет сати пре подне, у којој је, уз Васу Чарапића, пало још педесет и пет јунака. Београд је био ослобођен јунаштвом и генијалношћу. Ударен је био темељ свем оном даљем процесу, који је следио у деветнаестом веку, темељ обновљеној старој српској држави, дани предуслова за остварење даљих националних тежња и потреба. Пролазник, који данас посећује Београд, узалуд би тражио у њему његову слику из 1806 године. Нестало је и старих шанчева и палисада. Све се изравнало и остало само у успомени и записано у књигама, разним путописима и историјама. Као дивно, свеже лишће на старом храсту, стару градску основу данас улепшава и увеличава цела једна варош с њезиним богатим и дивно изграђеним предграђима. Но осим свега овог, остало је ипак нешто и из старине, што видљиво и трајно потсећа путника на велику 1806 годину. То је стари споменик у Карађорђевом парку, где почивају њихове кости. Данас већ притешњен и ограђен са свих страна кућицама и палатама, он стоји на сред главне алеје, а уз пут се ређа још неколико гробова, који су већ зарасли травом и на чије место указују једино стари поломљени камени крстови. Пролазник, који пролази поред ових гробова мислећи на све оно, што их је „кретало напред у борби", на питање: које су тежње, државне максиме и личне особине руководиле ове јунаке у њиховој борби, морао би одговорити, да је њихова тежња била: опште народно ослобођење, главна државна максима: све за народ, лична особина: самопрегор и јуначка пожртвовност. Њихов споменик, и ако је већ одвећ скроман, ипак има још један видљивији и много значајнији облик, који не само постоји, већ се и развија. То је сам Београд, који се 1806 пробудио на нови живот! Трећи споменик, то је њихова слава, која живи у народној души и њихова традиција, која је дала толико снаге и полета.