Општинске новине

Стр 120

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Хлеба 1 кгр. Говеђине 1 кгр. Овчевине 1 кгр. Свињетине 1 кгр. Масти 1 кгр. Вина литар Ракије шљивов. литар Ракије комове литар

0.28 дин. 0.64 дин. 0.57 дин. 0.79 дин'. 1.39 дин. 0.60 дин. 0.50 дин. 0.85 дин.

11. — Из тог и ранијег доба (од 1888. г.) забележио сам по сопственом искуству ове податке о ценама намирницама у унутрншњости Србије. Као изасланик Министарства просвете за годишње и завршне испите по гимназијама бавио сам се неко време по разним местима унутрашње Србије и свуда сам налазио цене намирницама готово подједнако — скроз врло ниске. У механама плаћало се тада за преноћиште (конак) 6 гроша дин. (= 1 дин. 20 пар.); за обилат ручак с вином опет 6 гроша, а исто тако и за добру вечеру. Дан п ноћ могао је путник и странац провести за 3 дин. 60 пара. Црна кава марјаш (5 пара дин.), а исто толико и фићок ракије. Једном приликом частио је неки весељак по ручку ,,целу кафану", а укупан рачун за сву ту ,.част" износио је једва нешто преко 1 динара. У Пироту изненадио ме овај случај. Изашао сам рано изјутра пред механу, где сам ноћио, да се надишем свежег, чистог ваздуха. Поред мен'е пролазе сељаци и сељанке са разном робом за пазар. Једна сељанка тера пред собом две ћурке, везане .једна за другу. — „Снахо! — Шта тражиш за те ћурке?" — питам је. — „Седам гроша". — „За једну?" — ,Не; за обе!" Слично томе доживео сам другом једном приликом у другој једној вароши у унутрашњости. Изашао сам опет по^ навици на чист ваздух пред загушљиву механу и слушам, како се механџија погађа за једно јагње. Тражи га буд-зашто... Мени већ прекипело, па ћу му рећи: — „Што се, човече, толико ценкаш, кад је и онако јевтино. Неће те килограм меса стати ни 10 пара динарских." А он ће мени:

— „Е мој господине, да ја плаћам килограм јагњетине по 10 пара, не бих је јео." У народу постоји веровање, да је велики грех заклати и појести јагње пре Ђурђевдана, и сељак се тога савесно држи. Купци знају за ту празноверу, па је обилно искоришћавају. Сељак је у то доба године у новцу танак, па ће дати јагње ранче по сваку цену. Прода га тако, да купац за саму кожу добије више, него што је платио живо јагње. Месо му остаје џабе и још нешто вишка за вино. 12. — И Београд је био у то време за причу јевтин. Као редован професор Велике школе од г. 1887. имао сам тада месечну плату од 270 динара. С тим приходом излазио сам сјајно на крај, и ако сам добро живео. Стан од 4 собе са свима принадлежностима у центру Београда плаћао се 80 дин. месечно, а ко је хтео у лепој засебно.ј кући становати, дозволио је себи за оно доба веома знатну месечну .кирију од 100 дин. Са месечних 120 дин. н'а кухињу могла се читава породица добро хранити. Један килограм добра бела хлеба плаћали су Београђани са 20 пар. дин. па им је још фурунџија хлеб у кућу доносио. Млеко ни зими није прелазило цену од гроша по литру, а јаја су била будзашто — по марјаш и ниже. Месо и маст смо плаћали највише 2—3 гроша 1 кгр. (како ко.је и како кад): пар пилића 3—4 гроша; пар ћурака 3 динара, а лепо прасе 3—5 дин. Печену прасетину банка, сир, ћевапчиће и бурек трошили су и хамали. Хват (4 метра) букозих дрва плаћао се са 28 дин. — да га смести у подрум... У опште узев цене намирницама и другим животним потребама биле су у то доба тако ниске, да је сваки и са малом надницом, платом или зарадом могао задовољно и добро живети. 13. — Из тог по исхрани Београда сретног доба је и приложена таблица. Њу сам израдио према физиологији исхране и према тадашњим ценама појединих намирница на београдској пијаци, Њоме сам се служио< при својим предавањима на Великој школи. Било би од интереса, да који од млађих радника из наше струке изради сличну таблицу према послератним пијачним ценама појединих намирница на београдској пијаци.