Општинске новине

Стр. 164

0Г1ШТИНСКЕ НОВИНЕ

На претстави Штраусове „Саломе" 28. јануара гостовао је у нашој опери у улози „Јоханана" Приможић, баритон Љубљанске опере. Приможић је рутиниран певач и глумац! Његов је орган депе боје и звучан, ма да је местимице подрхтавао, (свакако услед заморености). Приможић је дао врло доброг „Јоханана" певачки и глумачки. Његов „Јоханан" је био на уметничкој висини претставе у којој је заменио оболелог Холаткова. Ако пак упоредимо „Јоханана" Приможићевог и Холатковљевог, доћи ћемо до закључка да између њих има битне разлике и то мање у глумачком погледу, већ поглавито у вокалном делу улоге. Разлика је у музичком схватању, у музичком изразу. Док је Холатков за свога „Јоханана" нашао миран, пророчански тон, у коме је било не само мирноће у гласу, већ и неке мистике, нечег месијског, философског, одмереног, убедљивог, глас личности, која верује и то дубоко у оно што пророкује, дотле је Приможићев „Јоханан" био пророк од темперамента, пророк јунака, херој, — ко.ји је и у гласу и у гесту имао нечега пркосног и љутитог, — не философ већ пророк-човек, који се човечански узбуђује. Холотковљев „Јоханан" се уздизао над обичним човеком, био .је више пророк, који је имао и у гласу и у покрету визионарских елемената. То су два различита психолошка схватања „Јоханана". Од тих схватања зависи психолошки израз, који се консеквентно преноси и на музички израз начин извођења — интерпретацију. Нашем укусу је више одговарало схватање Холотковљево, што не значи да Приможићев „Јоханан" нема уметничку вредност, нарочито ако се психолошки схвати, као што га је Приможић схватио. * „Друштво пријатеља Француске" у Београду одлучило је да организује низ концерата ради пропагирања и упознавања француске музике и француских уметника. Ти концерти ће се одржавати у новоотвореној концертној дворани „Друштва пријатеља Француске" у РатНичком дому. Тако је 29. јануара приређен први Концерт те врсте, који су изводили Дени Бреншвиг, виолиниста и Андре Ивлен, виолинчелиста из Париза, уз суделовање г-ђе Ивлен пијанискиње. Концерт је отворен мелодичним клавирским триом од Алберта Русела. Уметници су тај трио изводили технички прецизно и темпераментно. Акустика дворане, на коју нису навикнути ни уметници ни публика учинила је, да поједини гласови нису дошли до правог израза у динамичком смислу. Нарочито је клавирски глас, са обзиром на велики тон концертног инструмента и акустику дворане динамички доминирао. На крају програма су Бреншвиг и Ивлен извели дует за виолину и

чело у два става од младог, даровитог чешког композигора Бохуслава Мартину, Руселовог ученика у композицији, који живи у Паризу. Дует Мартинуа писан је модерним музичким стилом и ставља тешке задатке на уметнике, али које су Бреншвиг и Ивлен са успехом решили. Други, брзи став дуета, начинио је ефекат својим бравурним ритмима и нарочито духовитом и виртуозном каденцом у виолончелу. Трио од Русела и дуо од Мартинца претстављају две озбиљне музичке тачке у програму, од несумњиве уметничке вредности. Средину програма испунили су уметници са пет соло тачака за виолину од Русела, Лили Булаже, младе, рано преминуле француске композиторке и Јамаде, јапанског композитора, које је изводио Бреншвиг; и пет соло тачака за виолончело од Фореа, Равела и Нина, које је изводио Ивлен. Те соло тачке не претстављају музичку литературу високог стила, оне су више ради тонских и виртуозних ефеката и долазе у домен такозване салонске музике. Та лака музика није програму дала карактер озбиљног и узвишеног стила. Ну из тих се тачака дало закључити да. су француски гости уметници на својим инструментима, да имају леп тон и солидно израђену технику. При пратњи тих соло тачака, учињена је грешка, што је клавир био отворен, те је својом звучношћу вређао, а местимице и сасвим у звучности надјачавао гудачке инструменте. Дворана „Друштва пријатеља Француске" била је пуна одабране публике, која се одушевљавала, одобравала уметницима и изазивала их, тако, да су били принуђени додати још неколико тачака. * Оркестар Музичког друштва „Станковић" приредио је свој први симфонијски Концерт у овој сезони 30. јануара т. г. у Уметничком павиљону „Цвијете Зузорић". Чланови оркестра „Станковић" су музички аматери, професори и одабрани ученици Музичке школе „Станковић", и броји око 50 чланова. Потребан број дувача попуњен је био музичарима из 18. пешадиског пука Сувоборског. Тако је оркестар „Станковић" на овом Концерту имао 12 првих виолина и томе броју одговарајући број гудача у осталим гласовима, те гудачки оркестар и квантитативно и квалитативно претставља одличан музичарски материјал. Када би оркестар „Станковић" располагао и својим дувачима истога квалитета, као што има гудаче, онда би то могао бити самосталан симфоиијски оркестар, који би имао важну улогу у престоничком музичком животу поред професионалних оркестара. То је проблем о чијем решењу треба размишљати.