Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 251

да продре кроз „вечну копрену", то је у драми г. Николајевића Антонио, конструктор једнога апарата за летење, којим се жели узнети на небо и докучити тајну нашега земаљског живота. Протагонист вере у разум, за који нема тајне, и вољу која, кад хоће, може све, он у диалогу са младим Паолом, заљубљеним у његову кћер Ђину, изречно каже: „Ништа није недокучиво. Човек може све разумети. Може и мора". И разлика између волунтаристичког и емоционалног тица људи, човека воље и човека осећања, ухваћена је у овој сцени изванредно. Паоло одговара: — Ја сам веровао да се највеће достојанство човека састоји у томе што ће се на Великој Мистерији одушевити. — А не испитивати? пита Антонио. -— Не. Чинило ми се да онај ко.ји се истински одушеви на Велико.ј Мистерији не осећа потребу да је испиту.је. Изгледало ми је да све што је велико не подлежи нашем истраживању. И готово да младо срце у ово .ј прилици говори паметније од разума зрелога човека. Само Ђина, девојка која воли, жена која је више везана за земљу него човек, и ближа лепоти осећања него хладном достојан-

Ђина (г-ђа Каталинић) и Антонио (г. Драг. Гошић) ству разума, одлучно је противна да њен отац, а по готову њен вереник, предузимају тај сумњиви и катастрофални пут. Али њу не слушају; њени су вапаји глас у пустињи. Драма је, наравно, симболична; а њен први чин је врло занимљив, не само по сукобу менталитета и мотива Антониа, Ђине и

Паола, него и по снажно датим моментима психологије гомила. Јер је ту и маса, народ, суграђани Антонијеви, који ће га испратити и који му дају своје поруке и молбе: једна мајка која је изгубила кћер и која моли само то да јо.ј Антонио донесе глас с неба шта

Паоло (г. Мата Милошевић) и Ђина (г-ђа Каталинић) је са њеним дететом; један грађанин кога од целога питања интересује ко је од његових познаника у паклу и „каквим су све мучењима извргнути они који су на земљи благовали"; и други, који жели да дозна како тамо живи сиротиња; и један лудак ко.ји (као у СЕима мисаоним драмама) каже на.јумније: „Изрази, Паоло, Вогу моју захвалност што је поклонио људима смрт!" Али маса није само наивна у сво.јим схватањима него и неумољива у својим захтевима. Она, готова на бунт, тражи да Антонио, пре поласка, благослови будућу везу између Ђине и Паола, иначе му уопште неће допустити да пође. И ако револтиран на то мешање целога света у једну несумњиво његову личну ствар, Антонио, гоњен својом демонском тежњом за сазнањем, пристаје и на то. А фигура Вечитога Јуде, оличење вечитога човековог лутања и недоетизања циља, пролази као кобни знак, уливајући црне слутње, неспокојство ... У другоме чину Антонио и Паоло су на небу, у кругу духова. Али, тамо је опет копрена. Иза ње је вечно ћутање. Духови, и они највиши, само су близу копрене. У жељи да пође даље, у пркос духовима који му одговарају да је то немогуће, Антонио пропада у огањ. А Паоло се враћа. Тај повратак је тужан. При своме поновном сусрету са Ђином, он је скамењен. Место небескога цвета који је хтео донети и уткати у своју љубав, он се вратио са горким сазнањем да се у „изакопренски свет" не може стићи, да је иза вечне копрене вечно ћу-