Општинске новине

Уметничка хроника: Сава Поповић И

Уметник може заузети разне сгавове према уметности, и ма како тај став био изабран (свесно или не) он условљава коначно оличење уметникова дела. Један је од ставова схватање уметности као стваралаштва, у коме је случају уметниково дело последица дубоког интелектуално-емоционалног схватања постојећих односа како у уметности гако и у уметниковој околини. У том случају уметник се појављује као посматрач за кога су сви аспекти и односи облика у непрекидној промени, али за кога суштина узрока тих промена је непроменљива, неприкосновена; те гако сваки поједини постојећи облик, или група облика и њихови међуоо^бни односи, њему служе искључиво као мотиви. као полазна тачка, он се не везује за реалност аспекта јер она за њега не постоји. Уметник је гада истовремено и истраживач и стваралац и иноватор, и његово стварање је не само борба са самим собом но и са околином. Овакав начин стварања није питање тренутка, питање искрене инспирације ко.ја се манифестује самом собом, он је времен, он има своје (непрецизирано) трајање које се, у главном, може поделити на два карактеристична дела, од којих је један зачетак и његово интелектуално-емоционално разрађивање и други рођење или сазревање идеје уметничког дела и њено оваплоћење путем техничког извођења. У овом процесу истовременост концепције и оваплоћења је немогуће. Само уметничко дело носи у себи све ознаке природног развића, и ма да, врло често, неискусан гледалац не може схватити ни мистерију постанка ни праву величину таквог дела, он ће ипак имати одређен осећај зрелости и каквоће дела у толико у колико би имао слична сазнања о квалитетима воћа које први пут среће. У том случају ни допадање ни недопадање дела, како нестручним тако и стручним, савременицима нема никакве везе са његовом апсолутном уметничком вредношћу, ма да, очигледно, поменуте чињенице могу бити од одлучног значаја по његову прометну вредност. Таква дела имају своја специфична својства која не морају одговарати ни естетичким ни етичким погледима савременика, она, по некад, намећу савременицима или потомству своје квалитете. То су ретка велика ремек-дела, то је производ стваралачке ликов-

не уметности. Овакав став према уметности је најкомпликованији, најпосреднији, и ако најприроднији, то је став твораца ремек дела светске античке уметности као' и њених великих мајстора ренесанса. Један други став је схватање уметности као заната у коме случају се уметник ослања искључиво, или највише, на своју техничку способност, на познавање материјала и виртуознос! руковања. Овај став не захтева интелектуално-емоционално одгаЈивање зачетка, јер уметник узима или већ временом опробане концепције као крајњи израз уметничког стваралаштва, или пак пресликава или ваја облике из природе. Само извођење је једини задатак, у овом случају, који захтева решење, које има чисто занатски карактер, те тако све што уметник доприноси, све оно чиме он обогаћава уметност јесте од искључиво техничког значаја. Он се бави слагањем боја, њиховим каквоћама, истраживањем нових процеса и највише виртуозношћу самог извођења. Ликовни уметник, који узима овај став према уметности, је сличан свирачу, музика је за њега написана и он треба само да је одсвира и његова се величина огледа једино у- интерпретацији текста и виртуозности извођења. Овај став према уметности био је став најбриљантнијих ликовних уметника, који, и поред све бриљантности, не узимају место међу малим бројем уметнички првокласних мајстора. То је став који је безброј уметника у прошлости узео према уметности, то је став већине мајстора чија безбројна дела пуне светске музеје. То је став и Андреје Дел Сарто „сликара без грешке" и Рубенса, то је напослетку став чији је резултат популарна уметност, која се креће, по кепосредној линији, између „Кича" и академске уметности. Овај је став у већини својих варијација, обилно претстављен на петнаестој изложби београдског најстаријег уметничког удружења „Ладе". Два мајстора, са добрим квалитетима овога става се дижу својим радовима високо изнад својих колега, и то су: Боривоје Стефановић са својим уљеним сликама и Љуба Ивановић са својим цртежима. Стефановић припада оној класи мајстора који се не само инспиришу природом но који се исто тако