Општинске новине

Богдан КрекиК:

Криза радиностм у граду — Припредни поремеЋа/и послс рата —

Има ли за сбе места на земљиној трпези? Свет је запрепашћен владајућом привредном кризом, која по страхотама својим превазилази све до сада познате кризе. Без рада и зараде налази се 26 милиона радника; а без сретстава за живот још најмање три пута толико душа. Кризом су погођене аграрне као и индустриске земље. Узнемиреност због наступелих привредних поремећаја је ушла дубоко у село, где је текао патриархалан живот, у домове имућних као и сиротих пољоделаца; она је -узнемирила успаване паланке, као и велике привредне и политичке центре, навикле, у маси, на удобности материјалне и духовне културе. Није она погодила само један друштвени ред нити само јеДну државну заједницу. Још непосредно пред рат цифра од око 200.000 неупослених радника у једној индустријској земљи као н. пр. у Немачкој, престављала је велику несрећу. Данас је та цифра 30 пута већа за саму Немачку, и не зна се каква ће ситуација' бити после месец, два, четири месеца и т.д. јер број неупослених стално расте. Од државе и општина тражи се интервенција у разним правцима: и за помагање оних који су у наступелом вртлогу пали у матицу привредне кризе и захваћени економском нуждом — да би били спасени; и за мерама које би у преплашени, паником узнемирени свет унеле умирење; и за сретствима која би избалансирану привреду увела у колико толико нормалан колосек и тиме отворила пут за духовно смирење свих усталасаних друштвених класа од реда. Никад се од јавних тела, државе и општина, нису тражили већи напори. А никад опет положај јавних тела није био тежи, управо због тих тражења са свих страна, јер се никад теже нису прибирала јавна срества за општине и државу, као што је случај управо у владајућој привредној кризи. Јер чим грађани и држављани постају мање способни да сносе бреме јавних терета, чим су они мање способни као порески платци, тим више траже од заједнице — од општине и државе — да их помогне. Сељака н.пр. треба помоћи житним режимом, отпи-

сивати му дужне порезе и смањивати текуће порезе; индустријалца помагати царином и јевтиним кредитом поред отписивања и смањивања пореза; пасивне крајава прехрањивати; занатилијама снажити њихову банку да би се преко ње поткрпљавали; радницима давати потпоре и осигуравати их у незапослености; а потрошачима од реда ради олакшања њиховог живота укинути или на најмању меру свести разне трошарине. Тада дакле, кад су захтеви свих друштвених редова постављени на јавна тела највећи — порески платци, они који захтеве постављају, су најслабији. Уместо да дају, они од реда траже! Најгоре је, међутим, ако сваки друштвени ред тражи само за себе, не обазирући се на све друге и не водећи рачуна ни о узроцима наступеле несреће, нити бригу бринећи о путевима којима треба поћи ради тражења излаза из једне ситуације која је несносна за све друштвене класе, за све државе и за цео свет. Мислимо, да је за то од интереса, ако и „Општинске Новине', као што су већ показале разумевање за ове проблеме третира•јући у прошлим својим бројевима кретање цена на међународним пијацама у вези са ценама код нас, уђу у разматрање узрока крупних привредних поремећаја у свету, чије последице се и те како осећају и на даље као и непосредно залеђе престонице, на саму престоницу и најзад на све наше градове уопште. * 26 милиона неупослених радника у свету, избачених из привредног склопа значе у исто време избачених и из колосека нормалног конзумирања тековина материјалне и духовне културе. Са члановима њихових породица овај број се пење на округло 100 милиона душа. Али нису само радници у том очајном положају, ма колико да су они ти који су најтеже погођени. Посведневно чују се гласови и о глади народа на целом огромном пространству насељеном милионима душа. .Намеће се питање: да ли света има толико намноженог па да за све нема довољно сретстава за живот и да ли зато толико огроман број људи заиста мора да гладује?