Општинске новине

Стр. 442

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

ничка савршенства у производњи, све већи проналасци на пољу хемије, електрицитета, у служби производње чине, да би на земљи у пуноме смислу речи већ могао да влада прави рај. Обрнуто је, међутим, на жалост. У истој сразмери, у којој се пење светска производња, пење се и број неупослених радника. Идеал рационализације био би да машински рад замени ручни, да радник дакле постане сувишан, сем изнимно, као руковаоц строја у часу кад треба да помакне ручицу за покретање или заустављање машинског колоса у служби човечанства. Као идеал нема сумње — идеално. Али док постоји капиталистички поредак и док постоје најамни односи, док огромна маса, милиони радника, морају да живе од наднице, питање је: од чега ће милиони радника и чланови њихових породица да живе кад престану зарађивати? Г10ЛИТИКА КАРТЕЛА: ДА НЕ ПАДНУ ЦЕНЕ Машинизирана производња баца све веће гомиле производа на пијаце. У 1931 години рачуна се да је било на лагерима непродато: жита — 5 милијарди и 500 милиона бушела (50 кг), а годишња производњ'а жита цени се у целоме свету на 3 и по милијарде бушела; шећера — преко 10 милиона тона; кафе — 26 милиона тона (годишња потрошња цени се на свега 13 мил. тона); памука — 12 милиона бала итд. Огромни су вишкови у чају, бакру, цинку и т. д., затим у угљу, железу и другим сировинама. Памук, вуна, свила, коже, стоје непродати, као сировине; текстилне фабрике, међутим, немају шта да раде; роба коју су оне раније произвеле нагомилана стоји по лагерима — а свет у милионима и зими иде недовољно одевен и подеран и читави крајеви из политичке деструктивности (Индија) огрћу се само оскудним плаштевима. Жито, кафа; какао, чај, маст, стока, воће, поврће и т. д. у огромним количинама стоје непродати док свет у милионима гладује! Непродате ствари стоје, јер су цене њихове неприступачне маси купаца! Картели национални и међународни, међутим, имају само једно у виду: да човечанство у овом моменту има толику и толику куповну способност и сматрају да су сви артикли, који су нагомилани преко тих редовних потреба за потрошњу — сувишни. Да не би сувише јаком понудом утицали на обарање постојећих цена, они су легли на рад: на једкој страни, да ограниче производњу, а на другој страни да нагомилане резерве, у колико оне не могу да стоје, униште. Картел кафе у Бразилији на пр. на сваку извезену врећу кафе наплаћује око 550 динара извознине и за

новац добивен тим путем купује сувишке кафе —и потапа их у море! Житарски картели ограничавају производњу и уништавају резерве. Картели шећера ограничавају производњу: кубанска влада са америчком споразумела се, да кроз 5 година повуку из продаје 15 милиона тона шећера, а годишњу производњу са 4.5 да ограниче на 3.5 милиона тона — да би сачували, да не падну цене Шећеру, итд. Политика картела у целоме свету и на целој линији једнака је. Ограничује производњу и одржава цене, па макар пропао цео свет! ШТА КАЖЕ ИСКУСТВО? Радници пак у озим мерама не виде лек против привредне кризе. Ноторна је чињеница да су произвођачке способности човечанства колосално порасле. У самој Америци на пр. пре привредне кризе која је најзад и њу страховито захватила, искоришћене су биле: машине само са 65 %; петролеумске рафинерије са 76%; млинови са 40%; индустрија челика са 60%. Европска привреда је у рационализацији ишла у корак за америчком. Ма да је она евентуално, изузев Немачке, није стигла, али напретке јеу сваком случају учинила огромне. Темпо рационализације је био бржи него што је смео да буде: друштво се претходно морало постарати, шта ће са онима, које рационализација за увек избаци из рада. На то се морало мислити нарочито, када се имало у виду, да рационализација није појевтинила производњу и када је, смањујући наднице упосленим, раднике од реда, неке сасвим, а неке знатно онеспособила као купце и тиме постигла сасвим обрнут ефекат од онога, који је желела. Искуство је скупо плаћено и оно је јасно: наднице се не смеју смањивати. Обрнуто, оне би морале да се повећавају у сразмери са повећањем производње и рашћењем националног богаства. Јер ако куповна способност потрошача од реда не буде расла истим темпом, са којим расте увећање производње и национално богаство— застој у циркулацији добара је неминован. Правило о систематском дизању куповне способности потрошача од реда мора да важи и за раднике. И нарочито за њих, јер они живе искључизо од наднице. Друго искуство је у овоме. У колико се модерна производња дигла до висине, да је у стању да избаци количине робе, које потрошачи, ни поред најбоље куповне способности, нису у стању да потроше, па лагери зато морају да се пуне и роба да се излежава и квари — а на другој страни радници да остају без рада зато јер су много произвели — у том случају као неопходна нужда на-