Општинске новине

4*

Чед. Срећковић претседиик Удружења општ. чиновника за Србију и Црну Гору

Општински чиновници и иови закон о општинама

Како је питање унификације општинског законодавства у нашој држави постало .актуелно, то је природно што се о њему у највећој мери интересује наша јавност, а нарочито оно интересује општинске функционере и службенике, уопште све оне кругове који се баве унапређењем општинске администрације и комуналне политике. Да су наше општине један од најважнијих фактора целокупног нашег државног живота ван сваке је сумње, па је услед тога неопходно потребно да се овоме питању даде најшири публицитет. Потребно је да се питање унификације општинског законодавства што више претресе и продискутује кроз нашу стручну и комуналну штампу пре него што надлежни форум по њему даде своју последњу. реч. Ми ћемо као директио заинтересовани, и као органи који ћемо имати да вољу законодавца реализујемо и прописе тих закона спроведемо у дело, изнети своје гледиште по оном делу Закона о оиштинама, за које сматрамо да је од пресудног значаја по целокупни наш комунални живот. А то је: праведно решење пптања општинских чиновника. Општина није оно што и државно надлештво, где је посао подел^ен и где рад зависи највише од шефа надлештва, већ су у општини сконцентрисани разноврсни, многобројни и деликатни послови, и где су општински часници — претседници, нарочито у сеоским општинама, само номинални шефови својих опшгина. И све те многобројне и разноврсне послове отправљају искључиво општински службеници, и једино од њих зависи хоће ли тај рад бити правилан и користан. Па ако се жели да се сви ти општински послови отправљају правилно и на време, онда се мора поклонити најозбиљнија пажња уређењу правног и материјалног положаја општинских чиновника. Раније, када наше општине*нису биле тако важан фактор у нашем административном и државном животу, о општинским службеницима није се много водило рачуна. Али данас, када су општине примиле један велики део државних послова, када се и општински посао увећао, и када су наше општине постале најважнији центар економског и културног живота нашега народа и када од њиховог рада у многоме зависи и опстанак државе, о овоме најважнијем комуналном фактору —

опшгинским чиновницима мора се гледати другим очима. Како су наше општине данас примиле један велики део државних послова, често пута судбоносне природе, онда није све једно, ко ће седети на местима оштинских чиновника, и какав ће бити њихов положај. Није све једно, хоће ли тај најважнији кадар бити задовољан са својим положајем и гледати сигурно у сво.ју будућност, или ће незадовољан и необезбеђен тражити сам пута и начина да се обезбеђује. Ни најбољи и најидеалнији закони, неће моћи да даду никакве резултате, ако они, који имају да их примене, не буду имали воље и могућности да се савесно и предано посвете својим дужностима. Како су општински службеници најближи народу, како су у сталном додиру са њиме и како према своме положају могу да имају великог утицаја на његово расположење, то је и веома опасно да они не буду задовољни својим положајем. Јер они то своје незадовољство према општини и посредно држави најлакше могу да пренесу и у народ, као и обрнуто: ако су задовољни и довољно обезбеђени, могу највише да допринесу просперитету општине и државе и унапређењу народних и државних интереса. Зато, ако хоћемо да нам општински службеници корисно и савесно послуже њихов положај морамо да уредомо онако, како то њихови културни и економски интереси захтевају; како то захтева сам њихов деликатан положај и како то захтева сама социјална правда. Г. Слободан Видаковић, отправник послова Савеза градова у „Београдским општинским новинама" за .јули ове године, у уводном чланку опширније се задржао на овом питању и са одличним познавањем истог изнео је своје гледиште како би оно требало да буде решено. У њему је нарочито истакао две ствари: квалификацију и правни и материјални положај заједно са социјалним обезбеђењем општинских службеника. Но како је ово питање обимно, и од пресудног значаја за будућност наших општина и за целокупан комунални живот у опште, сматрамо за потребно да се на њега понова вратимо, како би надлежним круговима пружили довољно материјала за правилно решење овога најважнијег питања. Никаква школа, па ни ма каква и колика државна служба нису довољне квалификације за једног доброг општинског чиновника. Без стручне комуналне школе и без довољне