Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 651

вољан 10.000 дин., зарада осигурана. („Време" 8-1У-1932 год.). 14) Ортакињу, са 2—3.000 динара, за бољу кујну тражи особа која има право и инвентар. („Политика" 7-11-1932 год.). 15) Ортак потребан за уведену радњу. Сигурна зарада. Потребно 5—10.000 динара. („Политика" 14-11-1932 год.). 16) Ортака, са 5—-7.000 динара. Тражи добро разрађена народна кујна. („Политика" 6-У-1932 год.). 17) Ортака потребујем, добро писменог, са капиталом 10—15.000 дин., за сигуран и рентабилан трговачки посао, који доноси месечни приход од 5—10.000 динара. („Политика" 12-ХН 1931 год.). Ови аутентични примери, према којима се највећи број радњи у Београду оснива на капиталу од 10—17.000 динара, односно на ортачком капиталу од 20—34.000 динара, показују нам сву тежину беде ситних „самосталних" привредних јединица у Београду. Не треба ни доказивати да ова предузећа, која траже овакве ортаке, ни сама немају ништа више. а често пута ни толико. Например, оно под бројем 3), ко.је од свега што има то Је протоколација, или оно под бројем 14), које има право и инвентар за кујну. Па ипак, сопственицима ових радњи и предузећа није нимало недостајао оптимизам: они су, што се из приказа види, истицали да су њихове радње разрађене, уведене, са сигурном зарадом и рентабилне за 100, 300, 400 и 700%!.. Да би трагедија ових многобројних беогадских економских лилипутанера била очигледнија, треба се осврнути само на њихове кирије. Они плаћају —- како ћемо доцније изложити — просечну месечну кирију по 764.— динара; односно годишње по 9.168.Или, за 17% више но што су оне минималне суме које потражују од својих евентуалних ортака... Предајне понуде Дуга болест — готова смрт, каже се за нездрава човека. Дуга криза — готова ликвидација, могло би се рећи за привредна предузећа. Међутим, код овако слабо фундираних привредних јединица, како се овде пока3 УЈУ У светлости цитираних примера, узетих из прегршти од стотина истих, није ни потребно да криза дуго траје. За њих је доста само неколико месеци стагнирања у раду, па да се поизваљују из свога плитког и лабилног лежишта. Њих најпре и неизбежно исцрпу кирије и други неотклоњиви издатци. А они су главни гро београдског привредника. У години 1931/32 била је већа понуда за предају радњи и предузећа у Београду за 15.70%, но у години 1929/30. Бројно та је

разлика изражена у 117 понуда. (Види раније податке у бр. 16 „Београдских Општинских новина" од 1930 год.) (Види табелу на стр. 652 и 653). Кафане и бакалнице са колонијалним радњама чине и у овој години највећи број понуда. Њих је било по годинама оволико:

Број понуда

Више +

Пре

Сада

Мање —

1)

Кафане

144

169

+ 17.36%

2)

Бакал. и колон.

119

163

+ 36.97%

3)

Народне кујне

67

97

+ 44.77%

4)

Дуванџиница

45

30

— 33.64 %

5)

Бифеи

42

69

+ 64.28%

6)

Бербернице

39

53

+ 35.89%

7)

Хлебарнице

28

17

— 39.29%

8)

Млекаре

12

42

+ 250—%

Хлебарнице и дуванџинице су овога пута знатно мање нуђене. Узроци тога су двојаки. Са слабљењем исхране уопште — што је у Београду доказано — појачава се потрошња хлеба насушног. Хлебарској производњи ишло је на руку и прошлогодишње повећавање цена хлебу, у вези са истовременим озакоњењем цена брашну и пшеници. „Житни режим" одлично је конвенирао интересима београдских хлебара, о чему би се могло расправљати само у једноме посебном чланку, што ћемо у идућем броју „Београдских општ. новина" и учинити. То су стварни разлози мањег садашњег нуђења предаја и продаја код хлебарница. Код дуванџиница је сасвим други случај. Оне су сада мање нуђене због следећих разлога: 1) што је та врста „трговине" у 90% случајева последња на лествицама спуштања већ раније пострадалих самосталних економских егзистенција. За ову се „трговину" хватају без мало само они који су већ истиснути из стварне трговине. Последњи новац, можда продат женин накит, или, остатак новца од продате презадужене и недовољно рентабилне куће, улаже се обично у дуванџиницу за коју треба врло мало инвентара и неколико хиљада динара за тродневну набавку робе . .. Код ових радњи су врло ретки сопственици са 20—25.000 динара капитала; 2) дуванџинице су прошле године ослобођене порезе, што је сасвим оправдано и умесно, с обзиром на чињеницу што дуванџинице и нису никакве трговине, већ просте агентуре дуванског монопола. Суштина у свакој трговини је слободна набавка и продаја: купити јевтиније и продати скупље. Дуванџинице то не могу: њима монопол одређује и цену куповине и цену продаје, урачунавајући притом само 5% провизије. Ослобођени пореског терета и притешњени рђавом општом привредном ситуацијом, беогадске дуванџије су се грчевитије но обично држале свога малог посла са танком