Општинске новине

Стр. 620

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

држава дугује Београдској општини. Исто тако држава је дужна да гарантује за сваки муниципални зајам Београдске општине, који она буде закључила ради инвестиционих потреба Београда као престонице. После државе у помагању изградње Београда долазе као обавезни фактори: министарства, раднички уреди, банке и већа индустријска предузећа, који су, између осталог, дужни да подигну чиновничке и радничке станове за своје властито особље. Тек после њих, терет изграћивања југословенске престонице има да падне на њене грађане, пропорционално њиховој економској снази. Данас то није случај, јер је до сада периферија подизала центар, у место да је било обратно, као што се Београд подизао сам место да га цела нација подиже! * Када се објективно проучи однос центра према периферији долази се до закључка, да Београд има два дела и бројно, и уређајно, и територијално неједнака: бројно већу периферију и територијално и бројно мањи центар, и да се и грађевински, и санитарно боље изграђени део (центар) не може одржавати у исправном стању све док се периферија не изгради. Као што у организму, између појединих делова, постоји веза, којом управља познати V медицини закон корелације, тако исто и у градовима између градског центра и периферије постоји неизбежни корелациони однос. Може ли центар да буде чист, без блата и прашине, ако му је периферија у глибу и облацима прашине?! Може ли центар да буде обезбеђен од епидемија ако свако осуство хигијенског уређења и живота периферије ствара у њој разнолика заразна оболења?! Јасно је, да је центар везан органским везама за периферију и да он у урбанистичком и хигијенско-здравственом смислу може да буде савршен само тако ако се и периферија изгради бар приближно типу савременог градског насеља! То би био један чисто егоистички мотив центра да подиже периферију, да је подиже ради свога мира, свога здравља, свога сопственог живота! Али не постоји у низу аргумената, за брзу изградњу периферије само овај „племенити егоизам". Постоји и читав низ захтева социјалне правде, који су у великој скали социјалних мотива и најпречи, и најпретежнији. Нема подизања Београда на суверену висину југословенске резиденције, нема његовог здравог полета, нема његовог модернизирања у смислу европских престоница, док се београдска периферија не изгради онако како то бар најосновнији захтеви комуналне политике траже. То би био државни разлог за подизање београдске периферије, разлог њеног оп-

штег уздизања, грађевинског, хигијенског, естетског. На крају ћемо изнети социјалне разлоге, који у данашњем веку на првом месту морају да инспиришу комунално-социјалну политику и државе, и општине. * Какве комуналне реформе треба извести да се у погледу периферије Београда испуне бар основне обавезе' које општини намеће социјална правда? Питање малих и хигијенских станова. И ближа и даља периферија Београда трпе непрекидну оскудицу у малим, здравим и хигијенским становима. По једном нашем ранијем прорачуну, треба подићи тих станова око 15—20.000, па да се задовољи потреба београдског сиромашног грађанства. Данас једна економски слаба породица, а таквих је више од 80% у Београду, плаћа само за стан око 45% својих прихода. Овако висок проценат плаћања стана не посто.ји нигде, па чак ни у великим светским бањама и коцкарницама. На стан се не сме трошити више од 10% од свих прихода, јер ако се даје више онда се хронично трпи у задовољавању других најосновнијих животних потреба, да и не говоримо о културним и моралним потребама човека. И ако је ове године, нарочито у другој половини летње и јесење сезоне, грађевинска делатност у Београду била врло жива, ипак се V погледу појевтињавања станбене ренте и решавања станбене кризе није отишло ни за један корак даље. Станбена криза, — изражена V њеној најсоцијалнијој форми, у великој оскудици здравих малих и јевтиних станова — данас се налази у исто тако оштрој фази као и пре 5—6 година. Неоспорив је факат, да данас постоји у центру хиперпродукција великих и луксузних станова и да преко 2000 великих станова зврје празни, али је исто тако неоспорива истина да постоји и пуна криза малих, здравих и јевтиних станова, нарочито на периферији Београда. У нашој студији о становима 1 ) ми смо анкетним и провереним статистичким документима доказали сав очај београдских периферијских малих станова, од којих су 90% апсолутно неупотребљиви за становање, јер су по своме склопу и пуном осуству хигијенских захтева постали прави расадници свеколике заразе и епидемије и жалостан знак нашег недовољно развијеног смисла за социјалну правду и социјалну акцију. Није сва мана ових станова у томе што су они склепани од најбеднијег грађевинског материјала, већином облепљених дасака и картона. Та их околност истина зими прави леденицама, у којима се мисао у мозгу смрза-

Ј ) Види књигу: Слободан Ж. Видаковић, „Наши социјални проблеми" — издање Геце Кона, 1932 год. Београд.