Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 749

Тенденција задруге била је, дакле, да се помогне сиромашним. Можда је незгодно било међу њих увретптн трговце, занатлије и чиновнике. Али, ако се уживимо у ондашње стање, ако се мало дуже задржимо над том идејом, видећемо, да .је било потребно баш те сиромашније, односно ситне трговце и занатлије сакупити и повезати. За њих је било првотно потребно да приступе јачању привреде, јер, задруга, поред свих својих, да кажемо, хуманих можда жеља, имала је један привредни циљ, а тај је да се створи народни капитал, који ће боље послужити народу него тућински, са стране довучени капитал. Онда када се привреда довољно ослободи вањског притиска капитала, задруга је, без сумње, помишљала и на остале капиталом неопскрбљене грађане. Јер се ту, како смо видели, и каже, да оснивачи задруге желе да створе друштво, „које неће терати шпекулацију и водити трговину, него ће бити задруга грађана који хоће да се узајамно помогну и штеде." Основ рада Београдске задруге, била је „Српска задруга за међусобно помагање и штедњу" у Новом Саду. По њој су и нравила израђена. Правила су била поднесена 29 маја 1882 године, — потписао је Корнел Јовановић и Свет. А. Ристић. — Већ 1 јула Правила су задруге била потврђена, тако да се 8 јула приступило упису дионица. Јошпресаме објаве уписа било је пријављено 400 удела, тако да се већ у почетку морало мислити на повећање главнице. 10 јула било је уписано већ 1000 удеоница. 24 јуна на Ивањ-дан у дворани Оппггинског суда одржан је главни скуп удеоничара, на коме је изабрани управни и надзорни одбор. Одбор, који је био само привремени, припремио је, ради непредвиђених околности, промену правила. Главна промена је у томе што је одређено да се основни фонд (капитал) састоји из 4000 хиљаде удеоница свака по 130 динара. Ту је веома важан овај заклзучак, који задругу као такову и карактерише, уплату ових удеоничних књижица плаћаће се недељно по 0,50 динара за 5 година." (Првобитно је било предвиђено 2000 књижица, односно удеоница, јер су се оне плаћале на књижице, са недел^ном отплатом од 1 динара). Овим је било омогућено да је скоро свако могао приступити Задрузи, у чему се она битно и разликовала од свих раније и касније основаних новчаних завода. 11 јула изабрана је Прва управа Београдске задруге, која се 4 августа концетрисала, и Ђура Вајферт изабран је за претседника и Таса Банковић за управника Задруге. 29 септембра објавл>ено је у Судским новинама фирма задруге „Београдска задруга за међусобно помагање и штедњу," а већ 1 октобра задруга, у кући Вељковића, преко од „Руског цара", отпочела је свој рад. Рад Задруге до 1914 године Рад се у Задрузи развијао најповољније. Нови чланови су стално притицали. Заправо њих и није требало, јер су све удеонице биле разграбљене. Али је задруга требала пријатеље, требала је људи штедиша, како би се могло помоћи онде где је помоћи требало. А задруга се ни у чему не може потужити. Одзив грађанства према њој је доказ да је народ добро оценио значај капитала, у друштву. Њега нису могли зауставити, при томе раду ни приче непријатеља, ни догађаји несавесне спекулације неких банака. Ми видимо да се главница Задруге, која је крајем 1883 године износила 107.611 динара, годину дана касније попела на 221.196 динара. А 1890 године она износи скоро милион динара (977.501). Рачунајуђи по 0,50 пара на недељу, једна је особа могла уплатити на име главнице годишње 26 динара, за 7 година она је уплатила 182 динара. Како се годишње уплаћивало 122.187 динара, значи да га је уплаћивало 46.995 грађана. Тај број најбоље говори о активности задруге. Тачно је додуше, да свака удеоница задруге није имала само једног власника, него

је неколико богатијих Београђана купило по неколико удеоница. Тако је код првог угшса удеоница задруге (за 250 комада) било особа коЈе су уписивале и 25 комада. Али оно што је од важности, то је сам начин уплате, 50 динарских пара недељно, и само притицање основног капитала. Оне се просечно из године у годину, у првих осам година, дизао за преко 120.000 динара, а то је био веома леп успех. Истина, повећање главнице већ 1891 године достигло је свој максимум (1,384.000.—) динара, дакле после девег година самог оснивања Задруге. Тада се завршило остварење идеје народног капитала у виду једног новчаног завода. Док су сви остали новчани заводи сво.ју основну главницу сакупљали у року од годину две дана, окупивши око себе само имућније грађане, дотле је у Београдској задрузи, желећи да њој приступе и сиромашни грађани, требало девет пуних година да дође до потребног обртног капитала. Кад је капитал задруге достигао потребну висину, чланови управе одлучили су да тај капитал постане сталан, јер се без те сталности није дало ни замислити неку временски дужи и обилнији рад. Зато већ 1886 године је Управни одбор закључио да се удеонице књижења замене акцијама, на који би начин задруга била претворена, не губећи своју „задружну" идеју у акционарско друштво. Али на збору 28 децембра 1886 године, кад се питање прелаза задруге решавало, задругари су то одбацили. 6 јануара 1890 године, после тешких дебата, правила си задруге измењена. Основа главнице је утврђена у 1,200.000 динара у сребру раздељен на 12.000 удеоница свака по 100 динара. Начин уписа је остао као и раниј^, и то 50 пара све дотле док се удеонице потпуно не уплате. То је била најзначајнија промена задруге у нових десет година. Друге, можда исто тако важне промене Задруге била је 1 новембра 1897 године, кад је, Београдска задруга, основала своје „Одељење за осигурање". До тога се у Београду и Србији осигурањем бавила само страна предузеђа. Какав је њихов утицај био на осигурање и привреду уопште, о томе не желимо говорити, али за нас је важно то да је почегак рада на осигурању, био у облику једног одељења банке, примљено у народу врло срчано. У тој замисли, домаћег осигурања, коју је спровела задруга, задруга има великих заслуга. Јер 1905 године појављује се већ: Прво српско друштво за осигурање „Србија" 1913 и „Шумадија" 1914 „Југославија" итд. И ако сама Београдска задруга није ни оснивала ових друштава директно, суделовала је индиректно. Рад на осигурању Београдске задруге протеже се на целу Србију. Скоро сви новчани заводи још пре самог почетка рада Одељења осигурања, изјавили су да ће радити за рачун Задруге. Није било ни једног важнијег места у земљи који то није поздравио, јер је, модерно газдинство све више продирало кроз унутрашњост Србије. Осигурање се одмах делило на две групе: осигурање противу пожара и осигурање живота. И једна и друга група се врло добро развила. Први осигураник Београдске задруге био је Светозар Стефановић, који се осигурао на суму од 12.000 динара, што је, за оно време, престављало замашну суму. То је најбољи доказ зрелог просуђивања народа о осигурању, као и поверења које је Задруга већ у почетку рада на осигурању имала. Први осигураник против пожара, Стеван Поповић, начелник Поште, осигурао је своју зграду за суму од 6.000 динара. Крајем 1898 године, а то је после једногодишњег рада, број издатих полица о осигурању живота код Задруге износио је 482 у вредности од 2.975.100 динара, и 858 полица осигурања против пожара у суму од 20.667.410 динара. То је био почетак, свакако, коме су завидила многа страна предузећа, јер им то ни мало није ишло у рачун.

(Свршиће се).