Општинске новине

Арх. Ђорђе В. Лукић

Изградња великог Београда

Сјајан географски положај наше престонице на саставу Истока и Запада, на ушћу Саве у Дунав и на граници плодне Шумадије и богате Војводине омогућио је њено природно, стално и сигурно развијање у моћан центар југоисточне Европе. Ову чињеницу треба истаћи на супрот усиљеном и вештачком подизању неких градова н.пр. Пеште и Софије. Наш је Београд предестиниран да буде велики град и никаква политичка промена не може умањити његов значај. Ни велики минули ратови нису могли за дуго да укоче његов напредак. Једна од трајних последица светског рата јесте и нагла метаморфоза Београда из предратне вароши од непуних 100.000-становника у послератни европски и модеран град од близу 300.000 душа. Овај оргоман развој постигнут је за свега 14 година и њему је равно само гигантско напредовање појединих градова новога света. Огромни програм обнављања и изградње Београда после рата захтевао је велики напор и импозантан капитал од више милијарди динара. Трговачка страна овог посла привукла је пажњу инжињера и они су успели преко својих тада врло јаких веза да обезбеде себи равноправност са архитектима у погледу пројектовања и извођења грађевина. Овај парадокс скоро јединствен у свету могао је да се деси само код нас у послератној ужурбаности и нервози. И одатле потиче све зло које се сада може констатовати кад се проучава естетика послератног Београда. Грађевински инжињери које иначе треба свесрдно похвалити што се тиче њихове спреме у извођењу радова који су својствени њиховој струци (као мостови, тунели, канали, путеви, жељ>езнице и томе слично) људи су који у току својих студија никад не долазе у везу ни са самим основама о лепоме уопште а о архитектонској лепоти једне грађевине не могу, стицајем прилика имати ни најосновнијег појма. Овај се факат мора истаћи још у самом почетку третирања питања о изградњи Београда, јер су баш тотално неквалификовани људи имали највише утицаја на његово уметничко обрађивање. Други елеменат који је имао не мањи утицај на неукусно уређење нашег града одмах после 1918 године, били су разни странци веома сумњивих квалификација, које је наша неразумна болећивост проглашавала за вишеструке специјалисте. И тако су на изградњу Београда у почетку послератне делатности

најмање утицали људи од струке, архитекти, који су се архитектури потпуно посветили и који талентовани или не, никад не могу да праве оне глупости у изградњи грађевина које је Београд на жалост морао да претрпи. Зашто је у Београду одмах после рата подигнуто веома много грађевина којима не може нико да се поноси и које, може се слободно рећи само негативно делују, како својим изгледом тако и условима за живот које

Модерна зграда, угао Симине и Добрачине улице

пружају својим становницима. Крајње је време да се овоме злу стане на пут. Потребно је употпунити нови грађевински закон одредбом да само архитекти имају право пројектовања зграда као што је то већ давно регулисано у осталим напредним земљама, које нам и у другим стварима служе за углед. Без овога све је узалуд јер је увек могуће да се поред неке лепе палате појави и нека неукусна кућерина. Велика је срећа што су ствари тако рећи саме од себе пошле на боље. Пошто је подмирена највећа потреба у становима, кућевласници су из сопствене иницијативе почели да бирају себи стручне и већ реномиране архитекте. Зато је последњих година примећен у Београду нагли бољитак у изградњи кућа, изради фасада и решењу основа. Бира се све бољи и лепши материјал и обраћа се све већа пажња лепом изгледу грађевине. Ово је најбољи доказ да у подизању и усавршавању једног модерног града знатну улогу игра и

5