Општинске новине
5
Воја М. Гавриловић, претседник Фонда сиромашних ученика Грађанске школе
Грађанска школа и њен значај
Све до 1920 године на територији предратне Србије није постојала ниједна грађанска школа, то јест покушало се са њима, али су оне убрзо укидане. Када се има у виду задатак грађанских школа, као и прилике данашњег времена, онда ово изгледа непојмљиво и чудновато, тим пре, што су остале државе од увек полагале највише пажње подизању грађанских школа. Па не само што ми нисмо имали грађанских школа, већ изгледа да се и данас од стране меродавних фактора поклања врло мало пажње завођењу грађанских школа, а као доказ може нам служити чињеница: што ми у Београду, престоници са 280.000 становника, имамо само једну грађанску школу, која у исто време служи као Вежбаоница више педагошке школе, у којој се спремају на нижем течају и наставници грађанских школа, док међутим Загреб има осам грађанских школа, Сарајево шест, а Љубљана пет грађанских школа, од којих су три државне а две приватне. Колико због овога има штетних последица, види се по томе, што на једној страни имамо хиперпродукцију интелектуалаца а на другој страни у стручно образованим радним снагама —- како на пољу занатства тако исто и у индустрији, трговини па и у пољопривреди — осећамо непрекидну оскудицу. Овај навод потврђује чињеницу, да ми још и дан дањи имамо у нашим предузећима велики број етручњака—странаца скупо плаћених. Имајући у виду нагли развитак и усавршавање технике, мора сваком бити јасно, да и онај младић, који се ода занатству, индустрији, трговини или пољопривреди и поред урођене природне бистрине, неможе показати на делу резултате који се од њега очекују, ако претходно не буде имао ширег и јачег основног знања, а то знање првенствено ће стећи кроз грађанску школу, јер је она према своме наставном плану готово једина школа, која пружа ученицима заокружене целине основног грађанског образовања у практичном правцу, а никако гимназије које имају сасвим другу сврху, и чији је наставни програм данас у многоме удаљен од реалног живота.
Најзад, грађанске школе много су и јефтиније од гимназија, како по школарини тако и по училима, и с тога их треба отварати и по мањим местима. На тај начин дала би се могућност сиромашним родитељима, да школују своју децу и припреме их за практичан живот, од чега би имали веће користи и они као родитељи а првенствено друштвена заједница и држава. Од пре непуне четири године у Београду постоји Мешовита грађанска школа. До пре годину и по дана, упис у Београдску грађанску школу био је минималан и то само с тога што многи родитељи на првом месту нису ни знали да школа постоји а на другом месту, што је ретко ко знао прави циљ и сврху Грађанске школе. Али од како су заведени пријемни испити ио гимназијама и с тога велики број ђака, услед пада на испитима, није могао бити примљен у гимназије, то је за њихове родитеље наступила критична ситуација. У то доба у Београду није било Продужне основне школе. Ђаци пали на испитима услед малог броја година, по самом Закону нису могли да иду на занат и тако су се родитељи са својом децом нашли у чуду. Куда сада!? Остале су им две могућности: прва, да плаћају приватним школама за спремање деце, а они који немају сретстава, да децу препусте улици. Тешка ситуација спашена је на тај начин, што су родитељи сазнали, да постоји у Београду Грађанска школа. Сви су они тада са децом похитали последњем уточишту, но и тада настаје разочарење. Грађанска школа у истини постоји, али она има свега четири учионице у приватној згради, учионице су мале и нехигијенске па према томе и недовољне за пријем све пријављене београдске деце. Тако се од све београдске деце, пале на испитима за гимназије, примило у Грађанску школу 150 ученика, а остатак је и ту морао бити одбивен. Ове године у Грађанску школу у I разред пријавило се само у првој групи преко 350 ђака. Како се школа налази још у истим просторијама, то је могло бити ове године уписано свега 200 ученика V 1 разред, а остали су опет одбивени!