Општинске новине

Никола Јовановић-Американац

„Природна лепота Београда и прилике

за људску вештину

€€

— Један чланак објављен у „Београдским Било је то пре равно пола века, и још је мало у животу савременика, који се сећају једног значајног догађаја за почетак културног живота Београда и његове Општине. Тада су први пут изашле „Београдске општинске новине". Са пуно разумевања за културни, пропагандистички и историјски значај једног свог органа, тадашња општинска управа решила је, да покрене тај свој орган, који ће за поколења бити верно огледало напретка престонице, а за савременике први извор стицања оног основног сазнања о своме граду, његовим потребама и проблемима његовог свакидашњег живота. И данас, после 50 година, те исте „Београдске општинске новине" постоје: у другом издању, према захтевима модерног журнализма и технике; са својим репрезентагивним часописом, који је по савршенству технике и значају садржине примећен и забележен у целом културном свету наших признатих научника, публициста и новинара; у новом Београду џиновског полета регулатор и иницијатор свих комуналних делатности и социјалних стремљења јесте његов службени часопис „Београдске општинске новине", на коме сарађују преко двеста наших признатих научника, публициста и новинара . . . Времена су се изменила, последњи остатци старог Београда под ударцима пијука уступају место новом велеграду. Али, од многих старих стваралаца Београда из онога доба, који су отишли пре него што су могли видети свој препорођени град, остао је у животу бив. уредник првих „Београдских општинских новина" г. Никола Јовановић-Американац и познати преводилац Смајлсовог „Карактера", који је још увек сарадник „Београдских општинских новина". Редакциони одбор „Београдских општинских новина" са највећим задовољством решио је да се објави један чланак из пера г. Ник. Јованов-ића-Американца, који је изашао у „Београдским општинским новинама" од 1882 године, а који нам најбоље пбказује, да су се и онда Београђани преко својих претставника у јавној речи трудили исто као и данас, да њихов град буде што лепши, што напреднији и достојнији назива престбнице Балкана. У исто време овај чланак најбОље илуструје вековну љубав Београђана према њиховом Белом Граду и здрави смисао

општинскнм новинама" пре 50 година ондашњих комуналних радника за уређење Београда. Неки од предлога г. Јовановића, изнетих у овоме романтичарском чланку од пре пола века, тек су се данас оживотворили као н. пр. уређење Калемегдана и Старог града итд. Тај чланак носио је наслов: „Природна лепота Београда и прилике за људску вештину Пре неких 18 или 19 година Београд још није био ни овако исправљен ни овако озидан. Кале-мегдан нарочито — тај ловоров венац српске престонице, историјске борбе и победе — тај поднебни кров и спас у данима жеге и припеке — онда се још бројао просто „градско поље", у спољни рејон тврђаве коју турски гарнизони тек ако су с муком оставили. На њему онда није било ни лада, ни стана, ни (оваких) стаза али је било оне природне чистине и ведрине по каквој су се становници Београда могли ширити, па и фићир-ба јировати.*) Ако ћемо даље да идемо, и за собом погледамо, наћи ћемо: да је овај наш Београд био бели град и онда кад су га црни дани варварске силе давили и скрнавили. Калемегдан нарочито био је диван и величанствен и онда, кад на њему највише ако је од турске копите остала она хајдучка трава, која је над гробовима српских јунака и мученика расла! Ваистину, мађијски конац славе Београда протеже се и преко средн>ег века у даљину класичнога Рима! Њега су другим именом**) звали, али њега нису мање ценили, у њему мање уживали, ненадмашни освајачи света. Над овим истим Калемегданом нашим стражу су чували силни легијони Цезареве отаџбине! Има томе две хиљаде лета, али опет није мого рећи, да је дивни климат, да је свежи ваздух ових чарних гора њима боље годио и више их крепио но питоме, но нездраве долине тибарске.... Београд је бели град, Београд је липи град — од како је — а то зато што га је сам

*) Царујући у тврђави коју су кроз читаве векове држали, Турци су данашњи „Мали Калемегдан" наш назвали „фићир-бајир", што значи „место за размишљање". Ур. **) Зт§-ј(1ипит.