Општинске новине

Привредна хроника: Др. Реља Аранитовић Педесет година рскда*. Београдске з^друге (свршетак)

Рад Задруге за време светског рата Ниједан рат није користио привреди, а најмање светски рат 1914—1918. Он је уздрмао целу привреду у свету тако јако да се и данас цела земаљска кугла љуља од тих удараца. А ко зна, када ће се све ово и стишати. Сви оптимисти, постали су песимисти, а да бар неко мисли о бољитку! У тешкој атмосфери прохујалих ратова морао је бити обустављен сваки рад на привредном подизању земље. Сва народна снага, све живо и мртво Србије, стављено је на расположење одбрани зе■мље. И земља је била одбрањена! Београдска задруга је храбро издржала терор рата. Она, поред Народне банке, што уосталом не може у овоме случају ни бити узето у обзир, једина је за цело време рата држала отворена своја врата. Кад јој је рад у Београду био онемогућен, Задруга се преселила у просторије Крушевачке задруге у Крушевцу. Кад јој је и ту запретила опасност, Београдска задруга, праћена у стопу Народном банком, преселила се у Солун. После два месеца, кад је било очигледно да ће земљу непријатељи окупирати, месеца децембра 1915 године, Задруга се преселила у Марсељ, где је остала за цело време рата. 1 марта 1919 године, тресори Београдске задруге поновно су враћени у Београд. Рад Београдске задруге није могао бити обилан. Он се у главном састојао у томе да помогне својим повериоцима. Како је скоро цео рад био ограничен на издавање улога, за време рата Задруга је испла-

ћивала улоге на

штедњу

у појединим овако

1915

Динара 445.749,47

1916

373.394,80

1917

186.590,45

1918

237.182,10

Свега

Динара 1 ,242.916 ,82

Улози на штедњу крајем 1913 године износили су свега динара 4,234.306,61. Исплатити за време рата, у време мораторног стања више од једне четвртине својих улога, и то кад није могла примити ни пет пара од никога, говори да се Задруга ноказала достојна поверења. Пословање Задруге после светског рата После Светског рата отпочео је нови живот у Београду. Нови у сваком погледу не само за Београд и Србију, него за целу нашу Краљевину. Нова политика појединих покрајина захтевала је и нову

привредну оријентацију. А новчарство, које је било V највећем делу Краљевине, поред његова трајања од давне прошлости, било је тек на помолу. Скучени новчани систем није дозвољавао да се банкарство развије. Колико га је у томе спречавала скученост народа, који ради прегомиланости политичких идеја није био у стању да довољно привредно раз[мишља, толико му је, врло често, сметао и страни капитал, који се у свим деловима земље био довољно укоренио да је могао парирати сваком домаћем новчаном заводу. Тако о правом раду новчарства пре Светског рата код нас би Се тешко могло говорити. Оно тек после рата добија своју солидну основицу, почиње да развија свој рад онако како то захтевају интереси привреде. Сасвим је разумљнво, да су ти његови радови бивали често код извесних случајева, и штетни по општу привреду. О томе смо говорили на другом месту, и не желимо да овде понављамо. За нас је овога пута важно то, да се новчарство по свршетку рата нашло пред потпуно новим хоризонтом. Најбољи доказ о томе пружа нам слика пораста сопствених средстава уплаћене главнице у резерви банака, која су се, према подацима Министарства трговине, кретала овако: (У милионима динара): 1920 773,3; 1921 1.098,4; 1922 2.213,5; 1923 2.283,6; 1924 2.450,9; 1925 2.554,7; 1926 2.476,4; 1927 2.610,4; 1928 2.829,5; 1929 2.951,6; 1930 3.775,9. Од 1920 до 1930 године, то јест у току од десет година, капитал и резерве банака су порасле за више од четири пута. Ако узмемо 1920 за 100 јединица 1929 нам даје 381 јединицу. Тај пораст говори о једном де факто новом стању новчарства. Али нису само расла сопствена средства банака. Расла су и туђа средства (улози на штедњу) са којима с,у банке располагале. Ова су расла још више, што доказује да су банке биле гуране напред самим повећањем капитала у народу. У Београду је било 1914 године 39 банака са укупном главницом од 319 милиона динара. Предратна Србија без Београда је у то време бројала 64 банке, са капиталом од 129,074.000 динара, 27 штедионица са капиталом од 36,114.000 динара и 30 задруга са капиталом од 48,561.000 динара, свега 121 новчани завод располагао је са 213 милиона 749.000 динара. После рата главница новчаних завода у Београду расла је овако: