Општинске новине

Архитект урбанист Драг. М. Поповић УређаЈни основм за Београд

IV Пројекти за подизање једног потпуно новог града ретки су у Европи. Једино ако их има у Совјетској Русији; затим у Сједињеним Америчким државама, Канади и у неким колонијама. У том случају најважнија је ствар избор места. Најглавнија питања, која се поред питања безбедности, узимају у обзир су: добре водене комуникације, затим сувоземне: железница и друмови; хигијенскоздравствени положај (клима), заштита од поплаве (боље дакле на каквом узвишеном платоу); добар квалитет терена за темеље зграда; могућност доцнијег проширења града; лако снабдевање водом за пиће и лако одвлачење употребљене воде и кишнице — канализација итд. Реконструкција старих градова је исто тако ретка. Било је случајева са Хамбургом после пожара, са Сегедином после поплаве и са Сан Франциском после ужасног земљотреса, пропраћеног пожаром. Преуређење градова је још ређе због неизмерних трошкова око истог. У пракси дакле, код нас у Европи, најчешћи је случај проширења градова са обраћањем пажње на боље уређење старог дела. То боље уређење старог дела најчешће се састоји из скупих просецања нових улица, из стварања нових обично радијалних артерија и из проширавања старих артерија и знатнијих улица у опште. Све то повлачи огромне трошкове око експропријација али истовремено показује, на један врло јасан начин, сав економски значај добрих регулационих планова предвиђених за будуће генерације. Цео тај проблем се оснива на науци о грађењу градова — на Урбанизму. Треба нарочито напоменути да та наука и уметност истовремено, схваћена добро или не, оставља огромне последице добре или зле, не на скорашњицу већ на дуге деценије, чак се простире и на векове. Један погрешно пројектовани град или градски кварт шкоди целокупном становништву и коштаће много будуће генерације које би желеле да исправе грешку предака. Ово се све да избећи ако се проблему уређења градова приступи широко и са великом озбиљношћу. Проширење једног града и из-

рада његовог регулационог плана претстављају за општину један од највећих задатака пзмеђу свих комуналних проблема. Неоспорно је према томе да је начин подизања градова врло велика вештина. Они који се лате тога посла морају имати нарочите способиости, специјалне особине и огромно знање ствари. Ни једно питање из нових наука несме им бити страно. За то је потребан бистар и логичан дух, образовање колико научно толико и практично, развијено помоћу многобројних инструктивних путовања. Дух који уме да расчлањује и да уопштава ствари; није само довољно да буду добри познаваоци свога времена; они се морају више уздићи да би умели довољно јасно и далеко прозрети у будућност. Рад тих људи обично је слабо награђен, јер многе комуналне администрације не знају да цене њихову праву вредност. Ту вредност не треба ценити према већој или мање излиферованој количини серије планова, према њиховим цртачким способностима. Њихова се вредност састоји више у идејама, у производу ћгат ро\уег-а т.ј. мождане моћи; неупоредиве користи, добро трасираног града или кварта, обично превазилазиле изван пропорција накнаду коју пројектант добија за свој рад. И ако урбанизам обухвата науку о грађењу свих градова, са правом се може рећи да је сваки град за себе проблем своје врсте, да је специмен у свом кругу. И због тога тешко да се и једна формула да дословно подједнако применити на два града. Могуће само једна и то она стара Архистотелова „да се један град мора тако изградити да својим становницима пружа срећан и безбредан живот." Пројектовати један град или градски кварт, предграђа и сл. значи направити једно уметничкб дело скоро на исти начин као и подићи какав споменик или насликати какву слику; многе администрације врло често губе . из вида овај основни принцип. Овако замашна ствар не може се поверити чиновнику, који први дође на то место; зато је потребна стручност и осећање за науку о урбанизму. Пројектант је морао раније видети и упознати се са масом добрих пројеката те врсте, морао је добро познавати монографије о њи-