Општинске новине

Синиша Ј1. Сретеновић, новинар

ПиЈачио питање оерифериЈв Београда

Једно од важних и деликатних комуналних проблема за садањи и будући савремени Београд јесте и пијачно питање. Прошло је неколико година, а питање о трговима у Београду стоји готово на истој тачци, као и раније. Данашњи број тргова за нашу престоницу, која броји око 300.000 становника, мали је и не задовољава ни основне потребе свих грађана, анарочито оних, који станују на периферији. У мањим градовима то питање има нарочитих тешкоћа, те се с тога теже решава но ма које друго локално питање. Те тешкоће могу се савлађивати само онда, ако се са меродавне комуналне стране на време правилно схвате: локални односи и стварне потребе појединих крајева. Када се сви ови моменти узму у озбиљну оцену и када се дубљим проучавањем анализира фактично стање ствари, онда ће се свакако наћи најреалније и најправичније решење, које ће најприближније одговорити како општим интересима престоничих потрошача и околних произвођача, тако и локалним интересима краја у коме се трг подиже. На сваки други начин пијачно питање може само привремено бити опет скидано са дневног реда, те да кроз кратко време повуче за собом веће последице, често на штету баш оних грађана, који су најмање тражили да им трг дође испред имања. Што се пиј^чно питање у нашој престоници од увек развијало на скоро једноставан начин, тако, да је грађанство могло од увек бити само незадовољно, узрок је био само у томе, што је са надлежне стране и сувише мало пажње поклањано оцени свију оних околности, које је ваљало предвиђати, па да се створе правилне одлуке. Ко може тврдити да није било излаза и могућности да се стане на пут слепом распаљивању борбе. грађанства једног дела града са другим; да се узбуђене страсти сузбију а личне користи не испољавају пошто пото на прво место? итд. По нашем мишљењу решавање пијачног питања у Београду треба да се базира на једном добро проученом плану и да се пре пројекта пијаца на време и свестрано расправи: где ће се подићи главна пијаца и на којим ће се местима у току времена и када ће се појавити стварне потребе за новим пијацама. Разумљиво је, да пре остварења ових

последњих треба свестрано испитати: насељеност појединих крајева, тенденцију и услове дал^ег насељавања, приступачност места за трг потрошачима и произвођачима, саобраћајна средства као и структуру и економски ниво становништва дотичног краја. * После светског рата пијачно питање било је очајно. Београд је имао свега три пијаце и то: „Цветни Трг", „Велика Пијаца" (која се налазила између Југовића улице и старе Управе града), и „Палилулска Пијаца." Прве ове две биле су у општинским рукама, док је Палилулска била у приватним. Све три пијаце животних намирница, може се рећи, нису биле пијаце, него ругло и извор многих инфективних болести. Сем ових пијаца постојале су „Житна Пијаца", „Сточна Пијаца" и „Сењска Пијаца", која се налазила код Крагујевачког Ђерма, између Шумадиске и Војводе Мишића улице. Општинска управа 1926 године увидела је потребу подизања нових пијаца. Том приликом подигнуте су ове пијаце: „Јованова Пијаца" (уместо „Велике Пијаце"), „Зелени Венац", „Каленића Гувно" и, најзад је реновирана пијаца „Цветни Трг." Поред напред означених пијаца, Београдска општина има још пијацу „Смедеревски Ђерам", „Бајлонову" и пијацу код „Старог монопола дувана". Све ове пијаце ни у основној мери нису уређене, како би то требало да буде у једном великом граду као што је Београд. Једна модерна пијаца не састоји се само у томе што ће имати лепо подигнуте локале са модерним техничким потребама, него треба нарочиту пажњу обратити на јачање снабдевања свих врста жнвотнпх намирница, јер већи промет доноси неминовно и знатно снижење цена. Промет мора бити потпуно лак и једноставан. Организовано побољшање снабдевања донеће поред повољнијих цена и бољи квалитет намирница. А то је такође један од главних момената у апровизационој политици општине једног великог града. Пијачна управа треба да помаже произвођачима да са малим губитком времена, без великог труда, и уз јефтине саобраћајне цене донесу своје продукте на тржишта. Чим су бољи довозни путеви пољопривредних