Општинске новине

Стр. 196

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

људи и створио реформну школу, која је имала да поправља старе преводе црквених књига и да преводи значајна дела, која раније нису била преведена. На челу овога књижевнога покрета стајао је учени Бугарин Константин филозоф, који је израдио граматичко правописни програм, први у целој старој словенској књижевности, а после деспотове смрти написао његову биографију, дело од неоцењене историске важности. Мада цео овај књижевни покрет носи назив Ресавске школе извесно је да је велики, ако не и претежни део књижевне делатности овога времена имао за средиште Београд и деспотов двор у њему. По многим реченицама Константинових списа може се закључити да је он писао у Београду и да се у Београду налазио и у време деспотове . смрти. О томе уосталом има и других података. Велики војвода Радослав Михаљевић као заснивач богородичина манастира у селу Радошину у срезу ресавском, дао је за владе деспота Стевана да се у Београду препише осам црквених књига: типик, пет месечника, и два панеђприка. Ово је неки непознати свештеник онога доба записао на једноме рукописном октоиху, који се сада налази у светопавловском манастиру у Светој Гори. Мисли се да је овај војвода Радослав Облачић Раде из народних песама. Свакако да ово није било изузетак и да је преписивачка делатност у то време била знатно развијена. Та традиција сачувала се дуго у Београду. Чак и касније под Турцима, после свих несрећа, које је Београд преживео, он је остао извор црквених утвара за православне манастире. Многобројни калуђери, који су побегли под окриље деспотово из покорених земаља развили су изгледа били у Београду читаву трговину са светим књигама. Оне су израђиване и преписиване не само у вароши већ и у оближњем манастиру Винчи, где је преписивање настављено неко време и под Турцима. У манастиру Кувеждину у Срему и сада се чува минеј за месец фебруар написан 1581 године „у храму Ваведења пресвете богородице у месту званом Винча, близу Дунава и близу Београда, у коме је множество Исмаелићана". ГТоред ове књиге у Кувеждину се чувају још и два записа из Винче један из 1598, а други из 1581. Није само деспот Стеван давао поклоне београдским црквама, већ и остала ондашња српска властела. Нажалост скоро све богаство средњевековне београдске цркве ишчезло је. Као неким чудом у манастиру Крушедолу сачувала се једна митра, коју је београдској митрополитској цркви била поклонила госпођа Кантакузина или Катарина, старија кћи деспота Ђурђа Бранковића и жена грофа Урлиха Цељског.

Пад Београда у мађарске руке био је тежак удар за православну цркву. Она је и даље живела у Београду, али је таворила све теже и теже дане. Носле пада српске деспотовине папа Каликст III својом булом од 14 марта 1458 године узео је некадашње деспотове области под заштиту папске столице. Српске цркве у Београду изгубиле су не само дарове српске властеле, већ и многа села и друга добра од којих су дотле живеле. Нека од тих добара потпала су под Турке а друга су приграбили мађарски племићи. Тако се, на пример, зна да је Јанко Хуњади присвојио, код данашњега Рипња, сребрни мајдан Рудиште, који је некада припадао српским калуђерима у Београду. . Пошто је нестало београдске властеле београдски свештеници стали су се обраћати за помоћ руским великим кнежевима. Београдски митрополит Теофан писао је 1509 године рускоме великоме кнезу Василију Јовановићу и послао му то писмо по београдскоме попу Анастасију и ђакону Јоакинију. „Овде се у Београду налази, каже се поред осталога у. томе писму митрополија успења пречисте Богородице и у њој леже различите свете мошти и чудотворна икона пречисте Богоматере, коју је написао евангелист Лука. У почетку цркви је било добро цветала је и била је украшена и богата благодарећи љубави и издашности благочестивога српског господара. Али напослетку, ради својих грехова, попусти српско господство и паде у иноплемене руке. Зато су београдски манастири опали и осиромашили." Велики кнез Василије одазвао се овој молби београдскога митрополита и послао цркви у Београду многе дарове са жељом да се у цркви редовно служе молепствија за њега и његову породицу. Све до пада Београда у турске руке београдске цркве биле су пуне разних светиња, што је сасвим објашњиво када се узме у обзир да се Београд налази на главноме путу, којим су са истока свете мошти и свете иконе ношене на запад. Врло је вероватно да је велики број тих светиња донело и свештенство, које се из јужних крајева, бежећи од Турака, склањало на север. По томе би се у извесном погледу могло судити и о богатству београдске цркве, јер је у средњем веку најважнији извор црквених прихода био у разним светињама, које су у цркви чуване. Када је Сулејман Величанствени 1521 године освојио Београд и Србе Београђане преселио у Цариград они су са собом понели и своје светиње. Већини тих светиња после тога губи се сваки траг, као што је нестало и Срба Београђана у Цариграду. Зна се само да се мошти свете Петке из средњев.ековне београдске цркве сада налазе у Јашу. (Крај)