Општинске новине

7*

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 285

је да остави за собом задужбину, вечнога спомена, који ће надживети њега и његово потомство. Чак и новоосвојене територије брзо су добиле обележје нашег народног карактера. Подизале се свугде задужбине. Заједно са ширењем наше државне територије ширило се интензивно и подручје наше умегности. Довољно је било само 100 година, па да крај 63/де пун задужбина и да потисне у позадину потпуно споменике ранијих властодржаца. Оссбито је инструктиван у том погледу крајњи југ и север наше народне територије са задужбинама у Повардарју и Поморављу. Касније у доба ропства насилно је прекинута ова наша стваралачко-уметничка особина. Таворила је само међу емиграцијом у Аустро-Мађарској, али је народ у свом епском песништву дао израза жалости, да старе задужбине пропадају а нове се не дижу. То је плач народа, то је болећива жалост због ограничења његове стваралачке моћи. Данас је нов полет. -Данас се утркују градске општине и места, да што пре подигну споменике, да што пре даду израза народном карактеру, да символишу народну силу и државну моћ са вечним споменицима уметничког стварања. Можда нема у Европи народа, који је после рата подигао толико споменика као наш. Можда нема у Европи државе, која је дала такорећи сваком уметнику рада као наша. Слично је и са нашом војничком и државничком особином. Стварање моћне државе за кратко време у средњем веку, снажан војни потхват Душанов. Величанствен бој на Косову као крај народне и државне јслободе. Касније у ропству давање најбољих војника завојевачима, и истодобно свест способности за самосталан државни живот и жеља за слободом. И у Турској и у Аустро-Мађарској најнезадовољнији и најбунтовнији елемент је наш народ. Он не ће да >се ослони на већ постојеће моћне организације. Он не прави компромисе, не ствара „нагодбе". Он чак и као покорен тражи привилегије за себе, хоће да је држава у држави. Он руши и обара и јаче од себе. Упушта се у неравну борбу а само у жељи за слободом и за стварањем властите државне организације. Ето то су те две особине нашег народног карактера: Уметничко-ликовна и војничкодржавничка. Свугде има трагова њиховог, али још нигде симбола. Можда је Косовски Храм Мештровићев могао то да буде. И свакако би то био, али до његовог остварења није дошло. У томе је огромна штета, јер он би нас подигао у ред најкултурнијих народа света. Он би био наша пирамида, наша Акропола, наш Форум, наша црква Св. Петра, наш симбол најмаркантнијих особина народног карактера. Да ли треба наша Акропола да буде на Косову или на Београдском граду? Косово је симбол нашег величанственог и трагичног пада, Београд симбол пуног народног препорода. Београд је знак новог живота, нове слободе, новог уметничког и државног полета. Можда баш зато треба наша Акропола, да буде у Београду, на Граду, на Калимегдану. Генерални план Београда предвиђа у Горњем Граду велики споменик окружен са четири музеја: Историјским, Војним, Етнографским и Општинским. Народни музеј би био за сада, на улазу између оба Калемегдана. Комисија, која је радила на дефинитивној

Рељеф на споменику Захвалности Француској

редакцији Генералног плана Београда, изгледа, да је хтела, да у Горњем граду окупи све оне репрезентативне институције, које могу да пруже и домаћем човеку и сгранцу слику наше културе у свима оним облицима, и слику главног носиоца наше историје, војске. Кроз све то провирује ипак уметничкостваралачка тенденција, која на најистакнутијем месту у Београду хоће да диже монументалне музејске зграде ок великог споменика. Али тенденција није понтована у једном објекту који би доминирао над свима осталим и који би давао нову силуету староме граду. Овај круг музеја повучен је доста у средину града и он би једва променио нешто на оној силуети Горњег града и целог Калимегдана. Па ипак ова замисао концентрације музеја у Горњем граду изгледа и прихватљива и остварљива. Намеће се питање како симболисати, како нагласити у једном величанственом споменику на Београдском граду наше две главне особине народног карактера: уметничку и војничку. Тај споменик би морао бити колос, велик и моћан, да да Горњем граду нову силуету, да све друге објекте таме подреди