Општинске новине

Богдан Крекић, публициста

Станбено питање као јавна брига

„Београдским општинским новинама" припада заслуга, што је станбено питање и у нашој средини у више махова постало предмет јавне дискусије. Ту корисну иницијативу „Београдске општинске новине" су и овога пута узеле на себе. Редакцији се мора одати признање за добру вољу. Али колико би среће било када као повод овим учесталим анкетама о станбеном питању не би био по среди само висок социјални смисао редакције, него и иницијатива надлежних органа Општине града Београда да овоме питању посвеге достојну пажњу, користећи богати материјал досадашњих социјалних анкета „Београдских општинских новина" као путоказ за једну планску позитивну акцију. Ма колико да је станбено питање већ више од пола деценије у центру јавне пажње, ма колико да су томе питању не само муниципије, него и многе државе многоструко обраћале пажњу, ма колико да је и код нас било много напопа, да се овоме питању обрати дужна пажња — ипак се не можемо отети утиску, да се станбено питање у нашој средини уопште, па дакле и код претставника власти, како муниципијске, тако и државне, гледа са великом индиферентношћу као на ствар која се аутоматски сама од себе регулише. Зато су сва досадашња настојања добронамерних и људи и институција, као и многобројни покоети интересената писмено или усмено, па често и врло бучно манифестовани, остајали у т/ном смислу глас вапијућега у пустињи. Толика управо класична игноранција према једном питању као што је станбено, просто запањује. Нарочито кад се зна, да смо ми давно изашли из примитивних облика старе градске привреде и ушли у модерну капиталистичку привреду, која је разорила и старе патријархалне облике живота, некадашњих наших паланки. Гдегод је никла, индустриска радиност је собом донела наглу и колосалну увећану концентрацију становништва. Паралелно са истицањем тзв. радничког питања нагло је, само од себе у исто време никло и станбено питање. Ради решавања радничког питња наметнуло се доношење разноврсног радничког законодавства. У комплексу општег старања за раднике наметнуло се, међутим, и станбено питање. Као год што је

радничко заштитно законодавство дошло не толико као последица хуманизирања, колико као последица увиђавности да у заштити радничких генерација од прекомерне израбљености од стране приватне привреде, лежи велики јавни интерес, јер су радници део нације, која треба да буде сачувана, крепка физички и духовно и уздигнута морално; тако исто је јавни интерес да те исте масе грађана буду обезбеђене и здравим и удобним станом, чија цена не сме да буде у несразмери са економском снагом тога света. Станбено питање није само радничко питање. Оно у истој мери интересује и ситног човека: занатлију, трговца, чиновника и службеника приватног, аутономног или државног — огроман број градског становништва. Статистика великих индустриских центара показују како су очајне прилике биле док јавна пажња није захватила заштиту радника и чиновника у приватним предузећима. Када се интервенција јавила, власници предузећа су се бунили, говорећи: Не мешајте се у наше приватне односе; постоји Закон понуде и потражње, који ће све ствари сам од себе довести у ред. Држава је одбила ово тумачење и интервенисала је. Резултат се показао у огромној јавној користи. Али очајне прилике, које су показивале статистике великих појединих центара нису произлазиле само из односа у фабрици, него у истој мери и из станбених односа. Зато ограничити интервенцију само на једно поље рада не значи решити ово социјално питање. Шта вреди ако смо радника и чиновника заштитили у радионици и ван ње, прописујући да радно време не сме да траје дуже од 6, 8, 10 часова дневно, да радне просторије морају бити са довољно кубатуре и светла, да пролази морају бити слободни, да машине морају бити заштићене итд. — ако смо тога истога човека после свршенога рада пустили да иде у скроз немогућ стан, где треба да се дави од смрада, да буде без потребног светла, у влази и да подлеже убиственим заразама најразноврснијих мијазама и клица. Јавни интерес није дакле у довољној мери заштићен, ако станбено питање не дође у исти ред са заштитним радничким законодавством у модерним државама. Оно је део заштитних мера које се намећу ради заштите не само