Општинске новине

Доброслав М. Богдановић, нотпретседник О. г. Београда

Соци}ална и културна акциЈа Београдске опшхине

I Комунално-социјална акција све до Светског рата, управо све до Ослобођења, сматрана је као хумано-филантропска дужност друштва и Општине према онима који пате. Уз Општину, којој је по традицији још из XVI века (захваљујући хуманизму Енглеске Хенрика VIII, чији период владавине претсгавља колевку данашње савремене комунално-социјалне политике) припадала ини-

г. Добра Богдановић, потпретседник Општине београдске

цијатива хуманизма, придружила се и приватна, лична или корпоративна хумано-социјална акција. Она се у првим годинама свога развића манифестовала у одевању сироте деце, делењу дрва и понешто новчане помо-

ћи крајњој сиротињи, пред велике хришћанске празнике. Када се, на пр., у архивама наше престоничке општине прегледају спискови невољника, који су пре Светског рата примали општинску помоћ, пада у очи, да су, сем ситне деце, све друго, у огромној сразмери, били декласирани друштвени редови, просјаци, лумпенпролетаријат, слуге без занимања, сироте и самохране старице, и, најзад, нешто врло мало негда привредног елемента, који је постао жртва привременог или сталног инвалидитета. То је једна констатација. Друга је, да је број те предратне београдске пуке сиротиње био тако мали и незнатан, да се о тој сиротињи као о социјалној појави није могло ни говорити. Али данас је та хумана акција престала да буде обична филантропска дужност, љубав према сиромашном човеку, него је постала социјална дужност градске муннцнпије, да општим организованим сретствима олакша терет живота широкпм слојевпма невољннка, који се без своје кривице злопате у животу. Данас општа помоћ немоћнима, сиротним, несрећној деци и бедним удовама, и — поврх свега и изнад свега -— огромним масама неупослених радника, није више ни мала, ни обична филантропска дужност, него огромна и основна социјална дужност сваке општине, а на првом месту Београдске као престоничке. Београд, као наш престони град, данас је најјача гравитациона гачка за пауперизиране масе сеоског становништва, које хита да овде пласира своју радну снагу. Наше село под ударом мучних привредних односа преживљује тешке потресе. Читави легиони малих сеоских газдинстава пропадају као неминовне жртве ове привредне кризе. Та војска бескућника, гоњена потребама живота и жељом за одржавањем своје егзистенције, гравитира граду, јури за радом, за хлебом! Београд као престоница неоспорно широкогрудо прихваћа ову плиму нових осиромашелих становника, који на проширеним градским периферијама стварају радничка предграђа и читаве квартове беде и сиротиње.