Општинске новине

Сима Пандуровић хонор. шеф Културног отсека О. г. Б.

Културно-пропагандски рад Београдске опшхине

Статутом Општине града Београда од 1929 године, предвиђено је први пут образовање Културнога отсека наше општине. То је била очевидна и несумњива потреба, диктована уверењем да Београд, као престоница Југославије, не сме ни у културном погледу изостајати много иза осталих ■ главних градова Европе. Најмање се смело допустити да он у том погледу остане чак и иза неких градова у нашој земљи, који су већ имали своје новинарске и културне отсеке. Данас је опште признато, да је културна снага једнога народа најбоља основица његове моралне снаге која је, међутим, и поред грандиозног напретка технике у садашњости, још увек на првом месту. Велики народи имају, пре свега, захвалити напретку своје културе за свој престиж у међународним односима и у свету. Да оставимо класичне народе, Египћане, Грке, Римљане, који су у давној прошлости основали свој политички и морални престиж на својој култури. И нека је, примера ради, поменуто само то, да је Француска, једна од најмоћнијих и најутицајнијих земаља данашње Европе, заузела своје .угледно место у међународној заједници највише и првенствено развијањем своје културне експанзије, која је чинила да Француска свој престиж задржава чак и онда када га је, привремено, губила на чисто политичком и бојном пољу. Ако би се приметило да је Француска најстарија држава Европе, и да је стога имала довољно времена да своју културну експанзију развија и ојача, може се указати на пример Чехословачке, једне нове и младе државе, која је за последњих десетак-петнаест година извојевала угледно место у Европи у првом реду и готово једино развијањем своје културне акције и експанзије. Главно оружје Италије и Совјетске Русије у данашњој међународној борби и утакмици, то је опет културна пропаганда која се врши систематски, интензивно и у свима правцима. Најзад, примером нашег и грчког народа, потврђује се уверење да свака акција, и под најтежим политичким околностима, у ропству или потиштености, одржава своју моралну и виталну снагу само онда ако у културном погледу не претставља количину која се може занемарити. То што важи за народе и државе, важи са потребним ограничењем и за општине, нарочито великих градова и престоница, које у сваком погледу, специјално културном, морају предњачити и давати примере. Ако је Париз „срце Француске", он је то једино по своме културноме значају у Француској. Ако Београд треба да буде „срце Југославије", он мора да има сличан културни значај у нашој земљи. Кад се има на уму да су успеси на културном пољу најтрајнији, да имају највећи просветни, васпитни и морални значај за свакога појединца и сваку заједницу, постаје' још јасније да је Београдска општина била принуђена и морално обавезна да обрати пажњу и на ово поље. Било је управо зазорно, нарочито после успеха које је наш народ показао у Великом рату, да престоница Југославије и њена Општина нема готово ништа што би је у културном погледу могло репрезентовати. Тако, на пример, Београдска општина није имала све до пре пет година ни свога органа у правом смислу речи, кроз који би се могла вентилирати многобројна питања комуналне, социјалне, техничке, економске, просветне, урбанистичке и културне природе, која су после рата дошла на дневни ред; нити је грађанство могло видети, ни у најопштијим линијама, а не до детаља, резултате рада и настојавања својих комуналних претставника. И ако један од најстаријих и најинтересантнијих градова у Европи, са најбурнијом историјском прошлошћу, и један од свагдашњих центара пажње на нашем континенту, Београд није имао ни свога музеја, ни своје библиотеке, ни јавних споменика, који би сачували трајну успомену на велике заслуге и жртве нашега народа, и као такви утицали на будућа покољења на којима, по познатој изреци „остаје свет", па према томе и држава. И ако је имао и има све услове за пажњу и интересовање путника, Београд је доскора остајао ван тога интереса, из простога разлога што дотле није био довољно познат преко стране јавности и што се на подизање престоничког значаја за туризам није ништа предузимало што је био један минус у њеном културном, економском и прометном билансу.