Општинске новине

Стр. 350

Б Е () 1 Р Л Д С К Е Н О В И Н Е

радњи са дечјим диспанзерима — консултацијама водиле снажну борбу против смртности одојчади. Инспирисана овом акцијом Београдска општина основала је 1905 године Завод за стерилизацију млека, у коме се трудила да пружи одојчади, која немају при-

Београдска општина преко свога Дечјег уреда облачи децу сиромашног грађанства. Раздеоби одела и поклона присуствују потпретседник г. Д. Богдановић, одборници г. г. Јов. Гавриловић и адв. М. Стефановић и шеф дечјег уреда г-ђа Др. М. Гајић родну исхрану на мајчиној дојци, исправно кравље млеко. Акције Београдске приватне иницијативе као и општинског санитета сведоче нам да су се друштво и јавни фактори већ у оно доба забринули због велике смртности одојчади у Београду. У оно доба приступило се помагању деце са много љубави,

Сунчање деце кварц-лампом у дечјим установама Београдске оиштине али резултати су били мали. Велики број деце, који је био примљен у дом Материнског удружења, није се могао очувати у животу. Нити је зграда одговарала потребама дома, иити су деца имала стручну негу. Ка заштити деце увек води прво срце и

саучешће, али љубав сама не може деци помоћи него је неопходно погребно и стручио знање. Права заштита деце је тековина последњих година, пошто она иде упоредо са ванредним развитком модерне науке. Ратничке године, тешке и пуне патњи, прекинуле су сваки друштвени и грађански живог. По завршетку рата биле су многе београдске улице, куће и домови разрушени, и у том времену не може се говорити о неким установама дечје заштиге. Сви који су пре рата радили на том пољу били су још ван Београда. Почегком 1919 године постојало је у Београду свега једно уточиште за напуштену децу, такозвана „Дечја Станица", која је примала мале невол>нике још последњих година рата и која је била смештена према приликама, једном у баракама, једном у другим нехигијенским просторијама. Како је „Дечја Станица" била примитивна и мала, није могла примити већи број деце, то и није претстављала неку стварну помоћ или заштиту напуштеној деци и многобројвој ратној сирочади. У 1922 години почела су поново свој рад предрагна друшгва за помоћ деци, а основан је ,и један цео низ државних и приватних установа којима је био циљ помоћ угроженом детету. Смишљено и стручно организован је рад школске хигијене, а од нарочитог значаја за стручан ниво рада на дечјем питању било је оснивање катедре за дечју медицину на Београдском медицинском факултету. У послератној деценији подигле су се у Београду поједине дечје установе, које раде предано и са стручним знањем. Ипак и поред активности на овом раду и љубави појединаца за децу, ,не може се у овим годинама још говорити о функционисању дечје заштите. Закон о зашгити деце и младежи који је био донет још 1922 године, био је основан на раду области. Чим су области укинуте, Закон није више имао извршних органа. Сем тога сви ови напори нису упоредо ишли са ванредним развитком престонице, тако да је, и поред добре воље појединих друштава и власти, дечје питање остало нерешено. Број незаштићене и незбринуте деце још увек је огроман. Истините су речи нашег поборника за дечју зашпиту професора Др. М. Амброжића: „До сада у Београду има не мали број установа дечје заштите (приватних, државних, оиштинских, мешовитих). Има и не мали број организација за децу. Али заштите деце нема". Београдска општина оцеиила је сву важност заштите њеног подмлатка « одлучила је да оснује један засебан одељак у коме ће се сконцентрисати сва питања дечје заштите. Тако је у мају 1931 године Централни уред за заштиту матера, деце и младежи почео