Општинске новине

Д-р Јосип Шиловић, професор Универзитета, сенатор и претсеД' ник земаљске Уније за заштиту деце

Колонизација деце у сеоске породице

Дубоко су се у душу моју урезале речи, које сам читао као натпис на вратима једног дечјег дома у Риму, када сам се године 1887 спремао за катедру професора казненог права на универзитету у Загребу, а које гласе: „Рагит ез1 јтргођоз сојгсеге раепа, 11181 ргоћоз еГПсЈаз сИбсЈрНпа" „мало вреди кажњавати кривце, ако не узгајаш ваљаие грађане". Проучавајући доцније узроке злочина V својој домовини, дошао сам до резултата, да су код нас два главна узрока злочина, и то: алкохолизам и запуштена и занемаренз деца. Нису крива запуштена и занемарена деца, ако их отрује улица, те гладна и жедна, гола и боса посрну, већ је криво друштво, које им «ије надокнадило осуство родитељског дома, није им нћдокнадило губитак мајке, најбоље и најприродније одгојитељице деце. Природно да се и преда мном створио проблем, како ваља одгајити ову незбринуту децу, да ли у домовима, у заводима за децу и младеж или у сељачким породицама малих привредника на селу и у малим варошицама. За мене беше већ у мојој младости јасно, да је код нас немогуће сместити не само сву него и већи део запуштене и занемарене деце у дечје домове, јер је Југославија аграрна земља малопоседника, која не може подизати и изд,ржават!и довољан број домова за ову децу. Па када би то и било могуће, ја сам уверен, да је породица бољи узгајач од дечјег дома, јер породица има мајку, која је најбољи узгајач не само своје рођене деце него и оне, коју није родила, али ју је узела к себи, да се за њу брине и да је одгаја. Уз то има одгој у породицама још једну предност пред одгојем у дечјим домовима, а та је, да деца одмах долазе у околину, у којој ће провести сав свој живот, те се на ту околину већ у најранијој младости лако иривикну. Она пак деца, која се подижу у дечјим затвореиим домовима, долазе' у нову околину, у којој ће живети, али тек после

навршене 14, 16 или чак 18 године, те се на нове животне прилике ван дечјег дома тешко привикавају и у њима сналазе. Особиго им је то тешко онда, ако су навикла у дому на бољи живот него ли га имаду, кад ступе у праву животну борбу за егзистенцију и хлеб. С тих разлога сам ја већ на почетку свога рада на заштити запуштене деце био за то, да се та деца спасавају смештањем у породице. Само још нисам имао искустава хоће ли ми то поћи за руком, хоће ли се код нас наћи довољан број сељачких породица, које би биле вољне примити ову сиротну децу у свој дом без сваке накнаде. У овоме и теориском и практичном проучавању дечје заштите дошла је и година ✓ 1917, која беше управо катастрофална за наш народ у Босни и Херцеговини, Далмацији и Истри, јер је суша и туча уништила сав приход, а благо и стока беху по војним властима реквирирзни. Са ових страна наше домовине долажаху „Народној заштити" ужасни гласови, да народ, а особито деца умиру у групама од глади. . Ради илустрације стања у Истри доказује најбоље овај случај учитељице из Нерезина: „Њени малишани испод шест година, одкад нема више ни хљеба ни паленте, постадоше шутљиви, тужни и поспани. И учитељица је ослабила. С муком се креће, а још теже говори. Једног дана донесе јој око 10 сати служавка комадић црног хлеба. Мало га је било, колико би два пута на зуб.. Нема ту шта да се дели, и учи тељица, да је деца не виде, окрену се и кришом заложи оно нешто тврде корице... Кад се опет окрене, има шта и видети! Троје или четворо деце допузало јој до ногу и оквашеним прстима хватају сићушне мрвице хлеба, што су учитељици испале из руке, и приносе их к уонама"... Тако је то било... Један свештеник из Херцеговине послао ми је поштом крух, који народ тамо једе. Тај крух је мешан од папради и храстове коре без и једног зрна брашна. У писму ми