Општинске новине

Др. Александар Петровић и Др. Марио Селем

Исхрана београдског радништва

Увод Исхрана градског становништва треба да интересује не само лекаре, социјалне хигијеничаре него и све оне, који се баве социјалном економијом. Испитивање радничке исхране требало би да интересује и њихове послодавце. У многим случајевима наднице се одређују минимумом, који је раднику потребан да сам или са својом породицом живи. Од чега зависи тај минимум? Од ступња његовог културног развића. Постоји функционална веза између минимума потребног за живот и културног развића човека. Обично, што је виша култура неког човека, веће су и његове потребе. Кад говоримо о минималним потребама човека уопште, без обзира на његов културан развитак на првом месту мислимо о његовим најелементарнијим, тако рећи животињским потребама: храна, стан, па тек онда обућа и одело. Ма да приликом ових наших испитивања ми нисмо могли бирати породице које смо требали изучавати, ипак сав наш материјал можемо поделити на три главне групе. У прву групу долазе 5 београдских радничких породица, које станују у разним крајевима Београда и за које се може рећи да „културније" живе и боље се хране од осталих. У другу групу долазе 15 породица, све оне станују на Дунаву. Карактеристично је за ову групу, да све изучене породице заузимају само по једну собу, да су јако прљаве и нечисте. У трећу долазе породице јужносрбијанских цигана, мухамеданаца, који се баве у Београду чишћењем обуће. Исхрана породица из ове групе зависи не само од њихових материјалних услова него и од навика и потреба, које су они донели из свога завичаја, Јужне Србије. Нећемо говорити о свима методама, којима се ова испитивања врше, него ћемо у кратко нешто рећи о оној методи, којом смо се ми послужили. Ми 'смо испитивали вођењем дневника. А то ће рећи да смо сваког дана, за извесно време, записивали све што се поједе у кући коју смо испитивали. Такве дневнике* може да води или неко од самих укућана, или сам испитивач. Приликом ових

испитивања све је дневнике водио један од нас, (Др. Селем), који је са социјалним сестрама овога завода сваког дана пре и после подне обилазио куће, које су се испитивале, гледао шта је тога дана купљено и шга се спремало за ручак, и — све то записао. Па и то није све. Приликом израчунавања средње количине потрошене хране на једног одраслог ми смо често могли да учинимо још и друге грешке. Најважнија је од њих, што ми незнамо како ћемо рачунати децу. Код сваког човека потреба у храни зависи: од његовог узраста, тежине, висине и од гога чиме се он бави (од кретања). Код деце се још мора узети и питање пуберитета. Али све су то само питања потребе човечијег организма. Сасвим је друге природе питање колико дотични стварно уноси хране у свој организам. Колико ће човек данас појести, унети у своје тело хране, зависи од апетита, врсте хране и могућности да потребну храну набави. Ове су три величине: апетит, врста

*) Наша метода није била сасвим поуздана. Ми нисмо могли проверити оно што се у свакој од тих кућа појело за доручак. Ми нисмо могли видети шта се спремило за вечеру у кућама у којима се вечера засебно спремала. Записивали смо према исказу укућана. Али и да смо били у стању да присуствујемо доручку и ручку ипак неби били сигурни да ли није неко од укућана што год појео и између два обеда. У том би случају морали ради сигурности пратити укућане ако неко од њих сврати у комшилук у госте и т. д.; бити са домаћином — свирачем целе ноћи у кафани, и бележити да ли он што год тамо поједе и попије. Поћи с другим домаћином на рад и тамо контролисати да ли ће он што год да купи и поједе. Разуме се да ми то нисмо могли да чинимо. Али има и других узрока зашто оваква испитивања морају бити нетачна. Приликом наших израчунавања ми смо узимали у обзир средњу количину поједене хране за један дан. А то ништа друго не значи него, да ми претпостављамо да у кући сви одрасли подједнако једу, као да су им исте потребе и исти апетити. Што свакако да није тачно. Апетит човеков може зависити од његович стварних потреба, али не мора. Тешко је замислити да здрав човек једе мање него што му стварно потребно, али да једе више, дешава се врло често. Зато се људи и гоје. Зато што неко више једе, а други мање и зато што се потребе у храни код разних људи нндивидуално мењају, наши рачуни са средњом количином употребљене хране не морају бити увек тачни.